Kad „Piroćanke” zapevaju

Na pomen Pirota prva pomisao većini ljudi su autentični ćilimi. Gurmanima će asocijacija biti kačkavalj i peglana kobasica, vozačima – gume iz fabrike „Tigar” – a nekom će najpre na pamet pasti konfekcija iz „Prvog maja”.

Međutim, baš u vreme kad je privredni i kulturni život Pirota bio najintenzivniji, u ovom gradu je nastala i vokalna grupa „Piroćanke”. Kako bi njihov rad otrgli od zaborava, bivše članice i osnivači tog ženskog amaterskog pevačkog društva su priredili monografiju „U društvu najboljih”, nedavno promovisanu u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu. Na 266 strana je predstavljena istorija „Piroćanki”, koja se može čitati i kao svojevrsni saundtrek urbanog pulsa Pirota. Osnovan 1979. godine, ansambl je više od dve i po decenije bio nastavljač bogate tradicije amaterskog stvaralaštva u tom gradu, da bi s radom prestao 2006, kad je frustrirajuća tranzicija već pustila korenje širom Srbije.

Osnivač „Piroćanki” je bio Vasilije Petrović, tadašnji umetnički rukovodilac pirotskog Kulturno-umetničkog društva „Predrag Bošković Pavle”. Orkestar tog KUD-a će postati muzička pratnja novoformiranom ženskom pevačkom društvu. Prvi sastav „Piroćanki” je brojao osam dama, a za 26 godina kroz grupu su prošle ukupno 24 članice, kaže doc. dr Vesna Milenković, urednik monografije i članica „Piroćanki”.

Od premijernog nastupa, 1. maja 1980, ovaj ansambl će se u narednim godinama predstaviti na Kolarcu, u Galeriji SANU, u brojnim TV emisijama, na festivalima i smotrama, a sredinom osamdesetih će u dva navrata pevati i u Nemačkoj, u nacionalnom „Dojče muzeumu” u Minhenu. Za svoj rad su dobile više priznanja, a RTS je 1997. snimio i emisiju posvećenu njima.

Na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine, „Piroćanke” će snimiti audio, a potom i video kasetu. To su ostali jedini diskografski tragovi ove grupe, ako izuzmemo DVD koji je objavljen uz knjigu „U društvu najboljih”.

Osim izvornih narodnih pesama iz svog zavičaja, „Piroćanke” su izvodile romanse, starogradske numere, tradicionalne pesme iz drugih krajeva SFRJ (Bosna, Dalmacija, Makedonija) ali i evergrin melodije. Zbog ove dve poslednje stavke s repertoara, ovaj ansambl je, prema mišljenju recenzenta publikacije prof. dr Branimira Stojkovića, bio kopča s ostalim delovima zemlje, ali i svetskim okruženjem. Istovremeno, „Piroćanke” su, dodaje on, bile svojevrsni vektor urbanizacije Pirota.

„Velika većina Piroćanaca je ruralnog porekla. U takvoj sredini su delovale ’Piroćanke’, koje su bile gradski ansambl, ali na jedan promišljen način. Njihov izgled, držanje i odeća su bili izrazito gradski, ali nisu išle ni na kakav elitizam, već su pokušale da muzičko okruženje tog kraja preoblikuju na umiven i pametan način, dobar za slušanje. Uz veliki most, kej i druge materijalne objekte koji su znamenitosti Pirota, ’Piroćanke’ su bile specimen tadašnjeg gradskog života i njegova muzička osnova. One su istovremeno prezentovale sebe i reprezentovale svoj grad”, kaže Stojković, dugogodišnji profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka.

U vreme najvećih uspeha „Piroćanki”, kako kaže prof. dr Dragana Dinić, predsednica Udruženja Piroćanaca u Beogradu, Pirot je imao dva bioskopa, dva pozorišta, lutkarski teatar, sedam gradskih orkestara, a u gradu se sviralo sve, „od Baha do sevdaha”, dok je amatersko stvaralaštvo cvetalo. Već devedesetih godina, prema rečima Vesne Milenković, kulturno nasleđe dospeva na društvene margine, mada ansambl tada najviše nastupa i najčešće osvežava repertoar. Slično će biti i posle 2000, kada će „Piroćanke” nastupiti na svečanosti u čast 120 godina amaterizma u Pirotu. Da ironija bude veća, taj nastup iz 2006. im je bio – poslednji. A i amatersko stvaralaštvo je poniralo, ubrzano i tiho, ne ostavljajući tragove za sobom. U slučaju „Piroćanki”, to su, tragajući za arhivskom građom, iskusili priređivači publikacije čiji uređivački odbor, osim Vesne Milenković, čine i Vasilije Petrović, Slavica Cvetković i Dejan Milenković.

„Ni u pirotskom arhivu, ni u tamošnjem Muzeju Ponišavlja ne postoji nijedan dokument o postojanju ’Piroćanki’ ili KUD-a ’Predrag Bošković Pavle’”, navodi Vesna Milenković, dodajući da su glavni izvor arhivskog materijala bili novinski članci, a da je knjiga objavljena kao samostalno izdanje jer nijedna institucija nije htela da se pokrije troškove štampanja.

A ni KUD „Predrag Bošković Pavle”, dodaje ona, više ne postoji.

Stendap pre stendapa

Na svojim nastupima, „Piroćanke” su, prema rečima prof. dr Branimira Stojkovića, imale i segmente koji se danas nazivaju stendap komedijom.

„U pauzama između pesama Piroćanac Lola Džunić je, koristeći pirotski govor, pričao duhovite komentare. On je bio usmeni stvaralac, neka vrsta lokalnog Sokrata, i zapravo stendap komičar u vreme kad taj izraz nije ni postojao”, kaže Stojković.