E, moj Saša, e, moj Saša...

Samo dve godine bilo je potrebno da se dve nove zvezde koje su zasijale na političkom nebu Srbije ne samo ugase, već i strmoglave na zemlju – Saša Radulović i Saša Janković. Dvojica Saša predstavljani su i predstavljali su se u javnosti kao nešto sasvim drugačije od onoga što smo imali i, kao novajlije, osvojili zavidan broj glasova građana. Vrlo brzo su, međutim, skoro sve te glasove izgubili, bez ikakve šanse da ih povrate, što je Janković očito shvatio, pa se od politike oprostio, dok Radulović još veruje u čuda. Od sjajnih do zvezda padalica ova dvojica su došli, smatraju analitičari, zato što nisu shvatili da građani koji su glasali za njih nisu to učinili zbog njih kao takvih, već zato što su protiv vlasti, a oni su bili neko novi, drugačiji, kako su verovali, od onih koje znaju.

Dvojica Saša imala su, između ostalog, zajedničku osobinu – vođenje politike preko „Tvitera”, mada je Radulović bio nešto aktivniji u tom poslu. Nijedan od njih se nije ubio hodajući po Srbiji da bi se upoznao sa životom građana, što se najbolje postiže kroz razgovore s ljudima. Doduše, Janković je kao zaštitnik građana u dva mandata imao prilike da čuje šta muči ljude, ali to su bili ljudi koji su imali vrlo konkretan problem, koji niko drugi nije mogao ili hteo da im reši. Međutim, svi ljudi imaju neke probleme, različite, i od političara očekuju da čuju kako će im omogućiti da žive bolje. Vole i da pogledaju političara u oči dok im objašnjava šta će sve da učini kako bi svi živeli bolje. Janković je o problemima, dok je bio zaštitnik građana, slušao u svojoj kancelariji i ništa nije promenio kad se otisnuo u političke vode.

Janković je iz „zaštitničke” fotelje uskočio u politički bazen, moglo bi se reći i da je u njega gurnut od ljudi koji su znali da na predsedničkim izborima možda imaju neku šansu sa nekim novim licem. Da podsetimo, iza njega su stale ozbiljne partije, pre svega Demokratska stranka, i on je na tim izborima 2017. godine osvojio 597.728 glasova, ili 16,36 odsto. Aleksandar Vučić je pobedio u prvom krugu sa osvojenih 2.012.788 glasova, ili 55,08 odsto. Bez obzira na ovakav odnos snaga, Janković se, kao drugoplasirani, ponašao kao pobednik, pa je čak tražio, pričali su ljudi koji su ga brzo napustili, da ga Vučić postavi za premijera. I sam je to potvrdio. Vrlo brzo je, međutim, „rasterao” ljude oko sebe, a rejting mu se spustio na oko jedan odsto. Ipak, nije izgledalo da će dići ruke od politike i zato je njegova odluka bila iznenađenje. I nju je saopštio preko „Tvitera”.

Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo”, vinuo se među zvezde na parlamentarnim izborima 2016. godine, kada je pravo niotkuda, skupivši kandidate za poslanike preko javnog konkursa, osvojio 227.626 glasova i 16 poslaničkih mandata, isto toliko poslanika imala je i lista Demokratske stranke. Bila je to prava senzacija za čoveka koji je u političke vode uplovio iz ministarske fotelje u koju ga je, ko zna zašto i kako, smestio Aleksandar Vučić, lider SNS-a i tada prvi potpredsednik vlade u kabinetu Ivice Dačića. Ministrovanje mu, čini se, nije išlo, budući da su zli jezici stalno javljali da previše solira i ignoriše sednice vlade. Vučić to nikako ne podnosi, pa je Radulović brzo okončao ministarsku karijeru.

U Skupštini Srbije uglavnom je delovao na krajnje neuobičajen način, od šetnje po sali, do sviranja gitare u hodniku, a mnogo više se bavio objavama na „Tviteru” nego zakonima na dnevnom redu. Vrlo brzo je ostao bez troje poslanika, ali ostali su bili uz njega i na predsedničkim izborima, uprkos tome što su sva istraživanja govorila da će na njima pretrpeti pravu katastrofu. On je bio apsolutno ubeđen da će „srušiti Vučića” i da Vučićevi „mediji lažu o rejtinzima”. Osvojio je 51.651 glas, ili 1,41 odsto. Za nepunih godinu dana izgubio je 175.975 glasova. Beogradski izbori doneli su Raduloviću potpunu propast, budući da su ga posle njih napustili skoro svi poslanici, a uz njega je ostala samo Branka Stamenković. Za razliku od Jankovića, on i dalje, tako se čini, veruje u svoju snagu i nema nameru da izađe iz političkog bazena.

Dvojica Saša imala su, osim vođenja politike na „Tviteru”, još nešto zajedničko. Obojica su izašla sa vrlo konkretnim predlozima za rešenje pitanja Kosova i Metohije. Janković je bio za to da „Kosovo dobije, ne jednu, nego dve stolice u UN”, a Radulović je uradio ozbiljan predlog zakona o rešenju problema KiM po modelu Farskih Ostrva.

Zašto su se ove dve političke zvezde tako brzo ugasile? Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da u Srbiji, bez obzira na to koliko je vlast snažna i što ima značajan rejting, i te kako postoji veliko opoziciono nastrojeno biračko telo. Ističe: „To telo nije čvrsto politički, ili na neki drugi način artikulisano i ko mu se, u nekom momentu, predstavi kao snažan oponent vlasti, kao neko ko može da pokrene neke opozicione procese – to biračko telo je spremno da ga podrži. Zato se kod nas javljaju ad hok opozicione zvezde. Zasijaju, ali da bi se ta zvezda održala mora da postoji ozbiljan terenski rad, s jedne strane. S druge strane, mora da postoji psihološka struktura koja je adekvatna tom biračkom telu. Od nekoga ko u momentu postigne uspeh, birači očekuju da bude centar okupljanja, a naše ad hok zvezde su vrlo često sujetne. Političari koji iznenada dobiju vetar u leđa pomisle da je on njihov, da su oni za to zaslužni, a to je vetar u leđa čitavom potencijalnom opozicionom pokretu. Zato oni podignu glavu i dođu u sukob sa onima koji su im neophodni. Oni ne šire krug ljudi oko sebe, već ga sužavaju, čime trasiraju sebi put u propast. Ništa nisu u stanju da urade, birači ih percipiraju kao sebične političare i tako se zvezde koje brzo zasijaju isto tako i ugase.”