Odlazak Don Kihota

U politiku je ušao kao predsednički kandidat uz podršku sto javnih ličnosti, sa sloganom „Ljudi koje čekamo smo mi”, a od nje se oprostio porukom na „Tviteru”, usamljen i razočaran. Bivši, u većem delu mandata, dobar zaštitnik građana, Saša Janković je za samo godinu dana od nove zvezde na političkom nebu stigao do političara s rejtingom na nivou statističke greške.

Prvi mandat ombudsmana Lozničanin Saša Janković (1970) dobio je posle žestoke rasprave u Skupštini Srbije, u kojoj su radikali njegov izbor osporili zbog „sumnjivog samoubistva cimera Predraga Gojkovića njegovim pištoljem”. Ova i priča o njegovoj ljubavi prema oružju i vežbanju u streljani BIA pratila ga je kao tamna senka svih deset godina mandata. Ipak, bio je dobar zaštitnik građana, uz povremena „klizanja” poput podrške tadašnjem gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu za iseljavanje Roma iz nehigijenskog novobeogradskog naselja „Belvil”, koju je osudila i međunarodna organizacija „Amnesti internešenel”.

Drugi mandat je dobio na predlog opozicionog DS-a i dela vladajuće koalicije, uz njihove hvalospeve i apsolutno ćutanje naprednjaka, koji nisu rekli ni reč, ali su glasali za njegov izbor. Politizaciju ove funkcije započeo je izražavanjem zabrinutosti zbog privođenja ljudi koji su tokom majskih poplava 2014. širili lažne vesti na društvenim mrežama o „stotinama leševa koji plivaju Obrenovcem” i „spaljivanju mrtvih u visokim pećima u Lazarevcu”. Od tog trenutka sukob s vlašću je eskalirao, pa je Janković s indignacijom odbio da dođe u Skupštinu Srbije da predstavi svoj izveštaj o radu, već je poslao zamenika.

Posle višemesečnih zagonetnih izjava o kandidaturi za predsednika, objavio je kandidaturu i tek nakon toga podneo ostavku na mesto ombudsmana. Osvajanje oko šesto hiljada glasova na predsedničkim izborima doživeo je kao svoj lični uspeh, mada je u taj rezultat ugrađena podrška, pre svega, Demokratske stranke, kojoj je odmah okrenuo leđa. Toliko mu je slava udarila u glavu da je od pobednika izbora sa 55,08 odsto glasova, Aleksandra Vučića, tražio premijersko mesto, pa potom i njegovu ostavku. Javne ličnosti koje su ga podržale, ali i bliski saradnici su vrlo brzo počeli da ga napuštaju, a on ih je nazvao „vučićevcima” i „gašićevcima”.

Tvit o „grčenju od besa” u hotelskoj sobi u Beču dugo je zabavljao sve u Srbiji, izazvavši osipanje njegovog Pokreta slobodnih građana i srozavanje ličnog rejtinga. Protestovao je i ispred Predsedništva Srbije, od čega je odustao kad se skup sveo na njega, megafon i par prijatelja, a početkom oktobra najavio je skupljanje potpisa za smenu Vučića, mada spisak nije hteo da preda da „ljudi koji su ga potpisali ne bi bili progonjeni”. U Savez za Srbiju nije hteo, niti da potpiše zahteve za fer izbore. Kad se podvuče crta, najbolje što je uradio jeste povlačenje iz politike. Makar i nadmenom objavom na „Tviteru”, gde se, čudne li ironije, sve do povlačenja iz politike oglašavao kao Don Kihot.