Četvrtak, 23.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MILISAV SAVIĆ, pisac

Čudesa svakodnevice zasenjuju epiku

Literatura nas opominje da smo ljudska bića od digniteta u čijem postojanju je sloboda kamen temeljac
Милисав Савић (Фото Т. Јањић)

Dve no­ve knji­ge Mi­li­sa­va Sa­vi­ća po­vod su za ovaj raz­go­vor: ro­man „Dok­to­ra Va­len­ti­na Tru­ba­ra i se­stre mu Si­mo­ne­te po­vest čud­no­va­tih do­ga­đa­ja u Sr­bi­ji”, u iz­da­nju „Ago­re”, i zbir­ka ese­ja i kri­ti­ka „Od Čam­par ba­ra do ka­si­ne Va­la­di­je” (iz­da­nje „Ra­ške ško­le”). Sa­vi­ćev pu­sto­lov­ni ro­man zbi­va se u do­ba knja­za Mi­lo­ša, gde se kroz du­ho­vi­te aneg­do­te, kao i pu­to­va­nja ju­na­ka do mit­skih me­sta srp­ske isto­ri­je, zbi­va „ilu­zi­ja ve­ro­do­stoj­no­sti ili ve­ro­do­stoj­nost ilu­zi­je”, ka­ko je to pri­me­tio iz­da­vač. To je pri­ča o vla­sti, ali i pri­po­vest o mno­gim vi­do­vi­ma le­po­te. Ka­da Mi­li­sav Sa­vić pi­še o srp­skim pi­sci­ma, on to či­ni iz lič­ne vi­zu­re, se­ća­ju­ći se su­sre­ta sa nji­ma, opi­su­ju­ći nji­ho­ve oso­be­no­sti, ali i sop­stve­no odu­še­vlje­nje nji­ho­vim de­li­ma.  

U va­šem no­vom ro­ma­nu Sr­bi­ja iz do­ba knja­za Mi­lo­ša vi­đe­na je okom sla­vi­ste, sa­rad­ni­ka Jer­ne­ja Ko­pi­ta­ra. Zbog če­ga ste upra­vo stran­cu po­ve­ri­li ulo­gu re­zo­ne­ra, ono­ga ko uvi­đa vred­no­sti srp­ske na­rod­ne knji­žev­no­sti i „ču­de­sa” on­da­šnjeg do­ba?

Sr­bi­ja iz ro­ma­na i ni­je i je­ste iz do­ba knja­za Mi­lo­ša. Ni­je, jer sma­tram da li­te­ra­tu­ra ni­je slu­ški­nja isto­ri­je. Je­ste, jer su iz­ve­sne isto­rij­ske či­nje­ni­ce tu da se po­da­ri „me­so” ko­stu­ru pri­če.

Pri­ča o Sr­bi­ji, mit­skoj i stvar­noj, na ne­be­si­ma i na ze­mlji, tre­znoj i pi­ja­noj, haj­duč­koj i pan­dur­skoj, za­ni­mlji­vi­ja je i uver­lji­vi­ja uko­li­ko je is­pi­su­je stra­nac. Moj ju­nak Va­len­ti­no do­la­zi tu sa za­vid­nim po­zna­va­njem na­še epi­ke i mi­to­va, ali će ubr­zo uvi­de­ti da se po­e­zi­ja i stvar­nost u mno­go če­mu ra­zi­la­ze. Ču­de­sa iz sva­ko­dne­vi­ce za­se­ni­će ona iz epi­ke. Je­ste, on će sre­sti neo­bič­nog haj­du­ka, oli­če­nje pra­ve slo­bo­de, ali upo­zna­će i su­ro­vog de­spo­ta ka­kav je bio ne­za­mi­sliv u Evro­pi. U Sr­bi­ji, ipak, ne­će pro­na­ći le­ka svo­jim lju­bav­nim ja­di­ma i „svet­skom” bo­lu. Naj­ve­ro­vat­ni­je će se po po­vrat­ku u Beč ubi­ti, i za­to će mu na nad­grob­nom spo­me­ni­ku sta­ja­ti kao epi­taf Ge­te­ov stih: „Šta ra­diš, de­te, na ovom sve­tu?”

Sa­ti­rič­no pri­stu­pa­te Mi­lo­še­vom ži­vo­pi­snom ap­so­lu­ti­zmu kroz niz du­ho­vi­tih aneg­do­ta. Za­što vas pri­vla­či ovaj pe­ri­od srp­ske isto­ri­je, ali i oni de­ta­lji iz­o­sta­vlje­ni iz udž­be­ni­ka?

Dok­to­ri­rao sam na me­mo­ar­skoj pro­zi 19. ve­ka, a do­bar deo spi­sa o Mi­lo­še­voj de­spot­skoj vla­da­vi­ni du­go je ča­mio u ar­hi­va­ma, ili bio skraj­nut, valj­da za­to što pred­sta­vlja bes­po­šted­nu kri­ti­ku, ne sa­mo knja­že­ve, već sva­ke vla­sti. Ne­pi­sme­ni knjaz ne kri­je da vlast vo­li vi­še od sve­ga na sve­tu. Na­rod ga po­štu­je za­to što mu ba­ti­na­ma i su­vom kru­škom za ve­ša­nje ute­ru­je strah u ko­sti. Ali, knjaz je lju­bi­telj i spr­da­či­ne ta­ko da u nje­go­vom ra­ju na ze­mlji, ka­ko ka­že, ni­je do­sad­no. On uži­va u mr­snim pri­ča­ma, shva­ta­ju­ći da na­rod­na sme­hov­na kul­tu­ra (Bah­ti­nov ter­min) i te ka­ko mo­že da ubla­ži okrut­nost nje­go­ve de­spo­ti­je. A po­zna­to je da su mno­ge dik­ta­tu­re ima­le i iz­ra­zi­tu cir­ku­sku, pa i ras­ka­la­šno-erot­sku cr­tu. 

La­tin­ka Si­mo­ne­ta, du­gog, be­log, vra­ta, kao ne­ka „apo­krif­na” ver­zi­ja vi­zan­tij­ske iko­ne, je­dan je od va­ših upe­ča­tlji­vih li­ko­va. Da li ova­kve ju­na­ki­nje for­mi­ra­te na ne­koj vr­sti sve­tov­ne vi­zan­tij­ske tra­di­ci­je, da li pri­me­se ta­kvog tu­ma­če­nja na­la­zi­te i na sa­mim iko­na­ma u ma­na­sti­ri­ma ko­je po­zna­je­te?

La­tin­ke su pri­sut­ne i u na­šoj isto­ri­ji i u epi­ci. Mno­gim La­tin­ka­ma po­že­ni­li su se na­ši vla­da­ri, i eno ih, ove­ko­ve­če­nih, na fre­ska­ma. U epi­ci ni­su pred­sta­vlje­ne po­zi­tiv­no, a op­šte je me­sto da su stran­ki­nje oli­če­nje zla. Naj­i­zra­zi­ti­ji pri­mer to­ga je Pro­kle­ta Je­ri­na.

Po­sto­je dve fre­ske u ma­na­sti­ru Ra­ma­ća na ko­je bi mo­gla li­či­ti Si­mo­ne­ta. Obe pri­ka­zu­ju sve­tov­na li­ca, jed­na pre­le­pu plem­ki­nju du­gog, ot­kri­ve­nog vra­ta (ina­če, žen­ski vra­to­vi su na fre­ska­ma uglav­nom po­kri­ve­ni do bra­de), dru­ga mla­du oso­bu ko­vr­dža­ve ko­se neo­d­re­đe­nog po­la. Si­mo­ne­ta je i ne­ka vr­sta an­dro­gi­na i ne ču­di što ona ubi­ja, kao da je mu­ško, opa­snog haj­du­ka.

U knji­zi ese­ja i kri­tič­kih tek­sto­va „Od Čam­par ba­ra do ka­si­ne Va­la­di­je” o Mi­lo­ra­du Pa­vi­ću ste pi­sa­li kao o auto­ru ko­ji je bio i ostao Vi­zan­ti­nac. Ka­ko tu­ma­či­te sma­nje­no in­te­re­so­va­nje za nje­go­va de­la na Za­pa­du i uop­šte – to pi­ta­nje vi­zan­tij­skog i sred­njo­e­vrop­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta? 

U vre­me kad je bio u mo­di ter­min sred­njo­e­vrop­ska kul­tu­ra, Pa­vić je tvr­dio da je Vi­zan­ti­nac. Ni­je on imao ni­šta pro­tiv hab­zbur­škog kul­tur­nog mo­de­la, sa­mo je hteo da uka­že na to da je pre po­sto­ja­la vi­zan­tij­ska kul­tu­ra či­ji je do­pri­nos evrop­skoj ci­vi­li­za­ci­ji ne­sa­mer­ljiv. U Ita­li­ji, Pa­vić je „li­kvi­di­ran” iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga, kao pi­sac ko­ji se su­prot­sta­vlja evrop­skim kul­tur­nim vred­no­sti­ma.

Pri­vla­če vas auto­ri ko­ji dru­ga­či­je shva­ta­ju li­te­ra­tu­ru, ne sa­mo ima­nent­no, već spo­zna­ju­ći i spolj­ne uti­ca­je. Zbog če­ga su vam va­žni mi­sli­o­ci kao što su Ni­ko­la Mi­lo­še­vić i Vla­de­ta Je­ro­tić?

Mi­lo­še­vić je od­i­grao ka­pi­tal­nu ulo­gu u su­prot­sta­vlja­nju ten­den­ci­ja­ma da se knji­žev­nost tu­ma­či s ide­o­lo­škog sta­no­vi­šta, a ta­kvo tu­ma­če­nje obič­no je do­vo­di­lo do za­bra­na knji­ga i dis­kri­mi­na­ci­je auto­ra. Na­ža­lost, da­nas su nje­go­ve ide­je po­ra­že­ne, ide­o­lo­ški pri­stup kul­tu­ri je do­mi­nan­tan, na­ro­či­to na ma­tri­ci iz­daj­nik–pa­tri­o­ta. Je­ro­tić je u ana­li­zi na­še kul­tu­re, u za­vo­dlji­vom, pit­kom sti­lu, uspe­šno ko­ri­stio is­ku­stva pra­vo­slav­ne, psi­ho­a­na­li­tič­ke i bu­di­stič­ke mi­sli. Bio je, kao i Mi­lo­še­vić, ne­ko­rum­pi­ra­ni mi­sli­lac.

Sa dru­ge stra­ne, da li u pi­sci­ma, kao što je bio Mo­mo Ka­por, ko­ji je pu­šio do­bre ci­ga­re i se­deo u dru­štvu le­pih že­na, kao i u na­či­ta­nim šme­ke­ri­ma, po­put Mi­haj­la Pan­ti­ća, vi­di­te ni­šta ma­nje va­žnu li­ni­ju na­še knji­žev­no­sti?

Za­jed­nič­ko Ka­po­ru i Pan­ti­ću je­ste to što su obo­ji­ca pri­po­ve­da­či ur­ba­nog sve­ta i što vo­le do­bru pri­ču. Za Ka­po­ra je či­ta­lac bo­žan­stvo, i to žen­sko, ko­me se tre­ba du­bo­ko kla­nja­ti. Pan­tić, pak, tra­ži obra­zo­va­nog či­ta­o­ca: ko ne po­se­du­je osnov­na zna­nja iz na­še i svet­ske knji­žev­no­sti, pa i iz rok mu­zi­ke, fil­ma i ko­šar­ke, ne mo­že uži­va­ti u nje­go­vim pri­ča­ma. Ka­por je po­ka­zao da pi­sci mo­gu bi­ti le­pi i šar­mant­ni, ob­u­če­ni po po­sled­njoj mo­di, kao i bes­kraj­no du­ho­vi­ti. Pan­tić je pak do­sle­dan u od­bra­ni li­te­ra­tu­re kao elit­ne ak­tiv­no­sti, kao ma­log car­stva slo­bo­de. Po to­me smo bli­ski. Jer, kao je­dan od mo­gu­ćih sve­to­va, li­te­ra­tu­ra nas opo­mi­nje na to, a to ni­je ma­lo, da smo ljud­ska bi­ća od dig­ni­te­ta u či­jem po­sto­ja­nju je slo­bo­da ka­men te­me­ljac. 

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Петар Јелић
Restlovi i okrajci! Potrošene i površne ideje. Nema tu vredne književnosti. Ovo je toliko dosadno da se ne može čitati. To pozivanje na, inače veoma slab i nenaučno urađen, doktorat iz srpske memoaristike 19. veka je degutantno. Radio je samo deo srpske memoaristike 19. veka koja se odnosi na srpsko-turske ratove 1875-78. Dosta više sa samoobmanama.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.