U Švedskoj reči mere na kantar

Stajao sam pre mnogo godina na terasi i gledao ka horizontu, tu gde su se sastajali nebo i jalovište rude bakra. Znao sam da ću jednog dana otići iz Bora. Nedugo zatim stajao sam na Kalemegdanu, odmah iznad mesta gde je nekada bila Švedska ambasada. Suzne oči šarale su potes od krovova Novog Beograda do tornjeva Zemuna. Tužna majka je stajala par metara iza mene.

Ove godine u decembru sam kvit sa Srbijom – pola života sam proveo u Srbiji, pola u Švedskoj. Preselio sam se nakon što je „Saveznička snaga” silom „argumenata” dejstvovala po „Plemenitom nakovnju”, (između kojih se tada pukim slučajem našla SR Jugoslavija), i lepo mi objasnila da je ipak došlo vreme da se iselim iz zemlje u kojoj je 3,5 miliona muškaraca ubeđeno da bolje poznaju fudbal od aktuelnog selektora  reprezentacije.

U Švedskoj sam brzo primetio da su ljudi pažljivi, odmereni, mere reči na kantaru. Dešava se da iznose neku tvrdnju ili analizu neke situacije pa im se potkrade neodlučnost kroz dodatak „ili, ne znam”, i ostane da visi kao rep.

U toj uzrečici se krije poziv na sagovornikovo mišljenje da bi se rasvetlile pozicije i time izbegla eventualna neprijatnost ili, ne daj Bože, neki konflikt koji je skoro pa tabu u švedskom društvu. U najboljem slučaju postiže se konsenzus, u najgorem slučaju se slože oko toga da se ne slažu. I vuk sit i ovce na broju.

Pretpostavljam da je ta potreba za rasvetljavanjem pozicija među sagovornicima ista na čitavoj planeti. U većini slučajeva zapravo se radi o maničnoj potrebi ljudi da jedni druge kategorizuju, trpaju u koš, da bi tako mogli jedni na drugima da prisile svoju garnituru (ne)znanja i predrasuda.

Ovde je ljudima tradicionalno teško da komuniciraju, a još im je teže kad ne mogu da te strpaju u svoj kalup. A ima ih dosta. Koliko ljudi toliko kalupa. Zbog toga strepim od svakog pitanja: „Odakle si?”

Odgovor „iz Srbije” u većini slučajeva nije ništa dobro. Imam prijatelja koji radi kao taksista, inače Bosanac jevrejskog porekla, pa kad ga pitaju odakle je samo im kaže „Garmiš-Partenkirhen”. Sledi blagoteleći pogled i promena teme. Sigurno je izgubio dane života razglabajući o Jugoslaviji i ratu sa ljudima koji ni geografski ne znaju gde se nalazi bivša Juga.

Švedska smirenost i sporost me podseća na Ente, drvoliki narod iz Tolkijenove trilogije „Gospodar prstenova“, koji sporo pričaju i čija zasedanja mogu da traju čitavu večnost. Srbi me, po ovoj trilogiji,  podsećaju na one nesrećne, nesložne ljude koji se stalno tuku sa nekim zmajevima i demonima.

Niko bolje Srbe opisati ne može od Srba samih – srpski grb, dvoglavi orao, slika i prilika Srbije – dve glave u jednom telu, svaka na svoju stranu gleda. Tako i Srbi, svako na svoju stranu vuče. Il’ si naš, il’ si njihov, partizan ili četnik, pro-EU ili pro-Putin, crno-beli ili crveno-beli, i tako u nedogled.

Pretpostavljam da su zahvaljujući tim svojim osobinama, koje su prosečnom Srbinu neshvatljive i pomalo smešne, Šveđani uspeli sebi da stvore društvo u kome svakodnevica ne žulja.

Posle duže pauze, ovog oktobra stigao sam u kišni i hladni Beograd. Iako dolazim iz predvorja Severnog pola uvek mi je zima bila hladnija ovde. Severna hladnoća mi je bezbolnija, iako štipa obraze, koči lice i pale mi se prsti od nje. Valjda zato što mi je još strana pa me zato manje boli. Severna hladnoća je jasna, britka, apsolutna hladnoća – podseća me na smrt.

Ova naša, vlažna hladnoća me više pogađa – uvlači mi se pod rukave, klizi niz vrati i leđa pa ide dalje pod kožu i kosti tako da mi je kod nas uvek kontra-hladno - od srži prema spolja.

Kao neka duga i teška bolest. O košavi ne želim da pričam, slabo se znamo a i to što sam osetio na svojoj koži me nije oduševilo, pa sam sa njom na „vi“.

U Stokholmu živim ali posle svih ovih godina i uprkos svim doživljajima i dragim sećanjima ipak nije postao deo mene. Poslovni smo. Dobra je to baza ali je kao neko hiper-urbano selo koje se do poslednje hamburgerdžinice i kafe-bara trudi da oponaša Njujork.

Stokholm je po meni sledeća karikatura – švedski par prilazi kafe-baru koji je ove godine rangiran kao najbolji kafić u najboljem Nordijskom vodiču za kafiće. Taman stižu na branč. Pod rukom nose pletenu korpu punu vrganja i lisičarki.

On – trendno osvešćen mladić, do pola drvoseča od pola dendi, ukrašen obaveznim mornarskim tetovažama, bradom na kojoj bi mu i Raspućin pozavideo i pompadur-frizurom a la Dejvid Bekam. Ne otvara joj vrata, naravno.

Ona – kreativna devojka sa honorarnim medijskim poslom, zahvaljujući kojoj butici polovne odeće u gradu cvetaju. I ne očekuje da joj se otvore vrata, naravno. Oboje su pobornici ravnopravnosti polova, to zajedno sa pasijom za očuvanje vrednosti hipsterskog pokreta tj. spremnost da se prihvati šta god je popularno u tom trenu, i ako se to nešto promeni spremni su da se i oni promene sa time.

U ovom trenu je popularno odsedanje u dizajnerskim hotelima, posete intimnim butik-festivalima koji kombinuju izvrsnu hranu sa odličnom muzikom i eklektičan muzički ukus – ono kao, tango ansambl svira stvari Bjorka na romskoj svadbi.

Naš par korača po retro drvenom podu u svojim gumenim čizmama marke „tretorn” (mada marka njima nikada nije bila važna, naravno) sa kojih otpada suvo lišće, blato i mahovina, tonu lagano u kul fotelju danskog dizajna. Naručuju po kafu pravljenu od „Yellonj Bourbon“- zrna koju je vlasnik kafića svojim rukama brao na maloj porodičnoj farmi na sunčanim padinama regiona El Pasti u El Salvadoru.

Uz kafu idu obavezni francuski kolači bez glutena pečeni u zidanoj peći. Kafić pušta svoj hip miks na Spotifaju, znači sve između LCD Saundsistema i mlake folk muzike iz reklama za banke. Oni slušaju svoj hip miks na Spotifaju – svako u svojim slušalicama, naravno.

Pa ne bi valjda razgovarali? Šarm urbanog severa. Meni ne štima.

Miloš Radulović - Švedska

Pišite nam - Poštovani čitaoci, rubrika „Moj život u inostranstvu” namenjena je, pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje. 
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije. ​
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  [email protected] 
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama. - Vaša Politika