Ženska snaga i medijske manipulacije

Berlin – Svojim četvrtim dugometražnim igranim filmom „Bog postoji, ime joj je Petrunija”, makedonska rediteljka i scenaristkinja Teona Mitevska osvojila je glavnu scenu Berlinskog festivala. Onu na kojoj se dešava takmičarska bitka za osvajanje „Zlatnog medveda” i ostalih važnih nagrada.

Ima nešto neodoljivo u Teoninoj autorskoj svojeglavosti kojom istrajava u tim svojim tematskim osvrtima na istorijsku poziciju Makedonije, na status demokratskih promena društva u tranziciji, arhaičnu tradiciju i parališući oportunizam i iznad svega na status i položaj žene u još dominantnom muškom svetu. To je njeno filmsko polje delovanja kojim ona, uz sav svoj (i politički) aktivizam sigurno vlada, pružajući uvek i estetsku lepotu kadrova i iskričavu emociju često melanholičnog spektra.

Sve to, uz izvesnu dozu srditosti, postoji i u Teoninom novom filmu, čija je glavna junakinja devojka Petrunija iz Štipa, inače istoričar po obrazovanju, postala i prava podvižnica opasno ugrozivši muški, ali i crkveni ego. Petrunija je sticajem okolnosti odlučila da skoči u hladnu Bregalnicu i ispliva januarsku trku za časni krst, a njena dominantna pobeda pokrenuće niz reakcija koje Teoni Mitevskoj služe za portretisanje društva i filmskih preokreta.

Teona uz svu svoju žensku senzibilnost ima pravu „mušku” rediteljsku ruku. Ima „petlju” i na narativnom i na sveukupnom estetskom planu. Ona je predstavnica onih mladih žena koje bi svako voleo da vidi među uspešnim borcima za rodnu ravnopravnost u filmskim profesijama, čemu je na Berlinskom festivalu inače posvećen i jedan trodnevni skup. Iza njenog filma „Bog postoji, ime joj je Petrunija” stoje još dve snažne mlade žene. Producentkinja (Teonina rođena sestra) Labina Mitevski i scenaristkinja Elma Tataragić, koja je s Teonom sarađivala i na njenom prethodnom filmu „Kada dan nema ime”.

U istom danu, tematski nimalo slučajno, prikazan je i film „Gospodin Džons” Agnješke Holand. I jedan i drugi film u jučerašnjem takmičarskom danu dotiču se i (zlo)upotrebe novinarstva i medijskih manipulacija u plasiranju „istina”. Za razliku od Teoninog filma, u kojem se ovo pojavljuje kao prateća tema, u filmu legendarne poljske rediteljke to i jeste suština. Holandova priča o velškom novinaru Garetu Džonsu (1905–1935), koji je, boraveći u Moskvi i Harkovu u Ukrajini 1933, uspeo da svetu podeli informacije o katastrofalnim rezultatima Staljinove forsirajuće politike kolektivizacije u poljoprivredi što je dovelo do bede i smrti od gladi velikog broja stanovnika.

Kako Holandova i inače važi za „političku životinju” i kako su poznati njeni „antiruski” i „antiputinovski” stavovi, moglo se očekivati da će ona jednu istorijsku priču o istinitim ličnostima i o stvarnom vremenu pred još jednu tragediju nadolazećeg svetskog rata, povremeno, okretati na svoju „proukrajinsku” vodenicu. S jedne strane zato što se i inače zalaže za „ukrajinsku stvar”, a s druge tu je i činjenica da je Ukrajina uz Englesku i glavni koproducent njenog filma.

U svom rediteljskom obraćanju medijima, Agnješka Holand između ostalog kaže: „Moj filmski junak Garet Džons je još u Moskvi saznao za pomor glađu u Ukrajini, što je sovjetska vlast čuvala kao najveću tajnu. On je uspeo da uđe u Ukrajinu i sve to dokumentuje, suočivši se i s ogromnim strahom i licemerjem s kojima su okruženi ne samo sovjetski građani već i zapadni dopisnici iz Sovjetskog Saveza i zapadni političari koji su prodavali istinu za slavu i profit. Niko nije hteo da sluša istinu o Staljinovim zločinima koje je Džons slao svetu. To nije bilo u interesu britanske politike niti moćnika sveta. Istina o ukrajinskom svesno proizvedenom holodomoru, kao i istina o Holokaustu, pod tepih je dugo gurao moralno korumpirani Zapad.

Zaključci koji se mogu izvesti iz ove naše jednostavne priče ispričane na veoma subjektivan i osetljiv način mogu se dovesti u vezu s današnjom ukrajinskom stvarnošću u kojoj je Ukrajina u ratu sa Staljinovim naslednicima, a Evropa nije u stanju da se suoči s istinom i ujedini se u zaštiti njenih vrednosti.”

Film „Gospodin Džons” otkupljen je za prikazivanje u Srbiji.

Danica Ćurčić u Molandovom filmu „Napolje i ukradi konje”

Berlin – Beograđanka Danica Ćurčić (ćerka nekadašnjeg novinara i urednika Mihajla i književnice Vesne Ćurčić) velika je švedska filmska i pozorišna zvezda i njena karijera stalno ide uzlaznom putanjom. Na Berlinskom festivalu Danica se na crvenom tepihu pojavila ovog puta rame uz rame sa Stelanom Skarsgardom, s kojim igra u takmičarskom filmu „Napolje i ukradi konje” Hansa Petera Molanda (prema romanu Pera Petersona), drami o ljubavi, gubitku, razočarenjima, životnim traumama i osećanju krivice, s osvrtom i na norvešku nacističku prošlost.