Dobrodošli u novu nuklearnu eru

U čuvenom govoru na minhenskoj konferenciji o bezbednosti pre 12 godina Vladimir Putin je skinuo rukavice i pred zaprepašćenim učesnicima sa Zapada baražnom vatrom optužio SAD za pokušaj dominacije globalnim poslovima:

„Jedan jedini centar moći. Jedan jedini centar sile. Jedan jedini centar odlučivanja. To je svet jednog gospodara, jednog suverena”, rekao je Putin najavljujući da neće dopustiti da Rusija bude „glineni golub na američkom strelištu”.

Minhenska konferencija o bezbednosti rođena je šezdesetih godina 20. veka, na vrhuncu Hladnog rata, a gotovo šest decenija kasnije njeni organizatori se pitaju da li je došao kraj posthladnoratovskog perioda. „Rivalstvo je, izgleda, motiv 2019. godine”, kaže šef ovogodišnjeg skupa Volfgang Išinger.

Danas je američko-rusko zaoštravanje u fazi koju neki nazivaju početkom Drugog hladnog rata. Barak Obama je pokušavao da smanji zalihe nuklearnog oružja, Donald Tramp ga vraća, biće ga više uz povećanu opasnost da će biti upotrebljeno. Šef Kremlja je Rusiji vratio ponos, ne dopušta američku dominaciju i najavljuje da će, ako treba, novim oružjima odgovoriti na izazove.

Ukoliko se svako priprema za neprijateljski svet, njegov dolazak je gotovo predodređen, opora je konstatacija postavljena pred 40 šefova država ili vlada i stotinak ministara u Minhenu.

Kakav će poredak stvoriti svet u kojem je konfliktna retorika zamenila priče o strateškom partnerstvu, u kojem se raskidaju sporazumi o ograničavanju naoružanja potpisani u vremenima pre i posle Hladnog rata, a nuklearni rulet se ponovo okreće? Koliko je bez regulative svet bliži konfliktu?

Džordž V. Buš je 2002. povukao SAD iz sporazuma o antibalističkim raketama potpisanog tri decenije ranije. Donald Tramp je nedavno suspendovao sporazum o raketama kratkog i srednjeg dometa (INF) iz 1987. i najavio da neće produžiti sporazum START 2 o strateškim raketama iz 2011. kome važnost ističe 2021.

Minhenska konferencija odvija se u senci američko-ruskog konflikta oko INF, koji je na izdisaju, i očekivano će biti pozornica međusobnih optuživanja. Amerikanci od 2014. tvrde da su Rusi prekršili dogovor jer imaju projektil čiji je domet duži od dozvoljenog. Tramp je Rusima dao rok od šest meseci preteći da će u suprotnom SAD poništiti sporazum.

Moskva uzvraća svojim argumentima i skreće pažnju na ofanzivnu moć američkih raketnih baterija raspoređenih po Evropi. Putin prihvata izazov, najavljuje rad na novim projektima kako SAD ne bi stekle prednost, ali kaže da će Rusija rasporediti rakete srednjeg dometa tek pošto to učine Amerikanci.

Rakete srednjeg dometa su samo povod geostrateških zaoštravanja dugog dometa.

Ima onih koji se sa nostalgijom sećaju vremena „dobrog starog Hladnog rata” tvrdeći da je prvi bio stabilan, predvidljiv, a da sadašnja zaoštravanja nose neizvesnosti i konfuziju.

Animoziteti su nesmanjeni. Velike rivale nije mogao bitnije da približi ni globalni rat protiv zajedničkog neprijatelja – terorizma. Počinje nova trka u naoružavanju, a svetska javnost je sve zabrinutija.

Dve trećine Amerikanaca ne odobrava Trampovu odluku i smatra da problem treba da reši diplomatija. Evropski saveznici iz NATO-a slede Vašington, ali ne kriju da ih sve podseća na raketnu tenziju iz osamdesetih godina 20. veka. „Ne želimo da se Evropa pretvori u bojno polje, mesto gde se druge velike sile sukobljavaju”, kaže šefica diplomatije EU. U Rusiji su sve glasniji oni koji očekuju rast standarda, a ne nova hipersonična oružja.

Da li je ovo vreme zaista opasnije od vremena Hladnog rata? Ne verujem.

Putin je mnogo učinio na obnovi ruske armije, zapostavljene u Jeljcinovo vreme, ali ne želi da bude uvučen u skupu trku u naoružanju. Njegova popularnost opada, a novac je neophodan za podizanje standarda ugroženog zapadnim sankcijama. Šef Kremlja će prihvatiti izazov – nevoljno.

Tramp napuštanjem INF-a ostvaruje neke ciljeve: Prvo – dobiće nove rakete srednjeg dometa koje bi mogle da budu veoma efikasne ako se rasporede duž ruske granice jer im treba samo koji minut da stignu do cilja, kratko vreme za aktiviranje efikasnih sistema odbrane. Drugo – izlazak iz INF-a je ustupak vojnom lobiju koji ga „Rusijagejtom” sprečava da normalizuje odnose sa Moskvom. Treće – Pentagon može da raspoređuje rakete bliže Kini, koja nije potpisnik INF-a, kako bi i na Dalekom istoku stekao vojnu prednost.

Najvažnije je što pod sloganom „Amerika prvo” Tramp pokušava da recepturom iz „sovjetskih vremena” Rusiji nametne trku koju ona, poput SSSR-a nekad, može da izdrži samo po skupu cenu koju plaćaju građani. Nezadovoljstvo bi trebalo da vodi imploziji sistema.

Taktika može da uspe ili ne. Tramp jeste opsesivno pritisnut dominacijom SAD, ali je perspektiva ulaska u opštu kataklizmu minimalna.

. Ravnoteža straha i dalje je glavno sredstvo odvraćanja. Mogu Amerikanci i Rusi da sruše stare sporazume, da proizvedu nove zalihe nuklearnih projektila ovog ili onog dometa, ali strah je kao „faktor odvraćanja” neizmenjen.

U toku je skupo rivalstvo, još jedna etapa borbe za političke i ekonomske sfere interesa. Vojna moć oduvek je značila i političku moć. Nije ovo početak novog Hladnog rata, kaže onaj ko bi to mogao najbolje da zna: šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

Nije novi Hladni rat, ali globalno neprijateljstvo SAD, Rusije i Kine suočava svet sa nestabilnijom budućnošću. U toku je ritualna igra ispunjena globalnom tenzijom u kojoj po pravilu stradaju oni koji se podmetnu. Treba biti veoma oprezan.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista