Zašto Srbija bira Madura, a ne Gvaida

Samoproglašenog predsednika Venecuele Huana Gvaida SAD su još pre deset godina poslale u Srbiju da bi učio kako se organizuju protesti, otkrio je ovih dana ambasador Venecuele u Rusiji Karlos Farija Tortoza i zaključio da je „od toga sve i počelo”.

Ova njegova tvrdnja o „beogradskoj školi protesta”, koju je navodno prošao lider venecuelanske opozicije koga danas podržavaju mnoge zapadne zemlje na čelu sa Vašingtonom, može da bude zanimljiv detalj za sklapanje slike o dešavanjima u ovoj latinoameričkoj zemlji. Na stav zvaničnog Beograda svakako neće nimalo uticati.

Srbija, kako je to objasnio Ivica Dačić, ne menja stav o Venecueli, jer je „najmanje što može da uradi da ne menja poziciju prema toj prijateljskoj zemlji”. Dakle, za zvanični Beograd Nikolas Maduro ostaje legalni i legitimni predsednik Venecuele.

Nastavljajući politiku svog prethodnika Uga Čaveza, on je u više navrata optuživao Zapad za politiku dvostrukih aršina, jer su podržali otcepljenje Kosova od Srbije, a istovremeno ne priznaju referendum na Krimu. Ova zemlja, kako je to nedavno za naš list potvrdila Dija Nader de el Andari, otpravnica poslova ambasade Venecuele u Srbiji, nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

U Prištini su se ponadali da bi ova uticajna zemlja Južne Amerike na nekom talasu promena ipak mogla da revidira i svoj stav o kosovskoj nezavisnosti. Zato je odmah po samoproglašenju Gvaida za predsednika kosovski ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli poručio da Kosovo stoji uz njih „do povratka slobode”. A onda i dodao da se „raduje uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Venecuelom” i što će „podeliti svoje iskustvo u izgradnji države”.

Obrazlažući poziciju Beograda, srpski ministar spoljnih poslova je objasnio kako nas „negativno sopstveno iskustvo iz bliske prošlosti obavezuje da se ne mešamo u unutrašnje stvari suverenih država”.

Međutim, poslanik u Skupštini Srbije i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak zamerio je Dačiću na ovakvom stavu i pitao da li je njegova izjava „još jedan od slučajeva u kome Srbija podržava stav Rusije, a ne EU”, dodavši da se koncept podrške Venecueli i predsedniku ove zemlje Nikolasu Maduru „ne uklapa u stav većine evropskih zemalja”.

Činjenica je da EU nema jedinstven stav kad je reč o dešavanjima u Venecueli. Tako se desilo da je Italija stavila veto na saopštenje EU o priznanju predsednika parlamenta Venecuele Huana Gvaida za privremenog predsednika države, koje je trebalo da pročita šefica evropske diplomatije Federika Mogerini.

Gvaida je, do sada, za „prelaznog” predsednika podržalo jedanaest država EU. Ovo nejedinstvo ide naruku Beogradu, jer bi u protivnom iz Brisela ponovo moglo da mu se „savetuje” da i ovaj stav, kao zemlja koja želi u EU, mora da uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom Unije, oličenom u poglavlju 31.

U poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, naša zemlja je ocenjena kao „umereno pripremljena” za poglavlje 31.

„To znači da smo negde na početku. Završili smo prvi deo skrininga, ali nikada nismo dobili izveštaj sa skrininga. A u tom izveštaju se kaže, ili da je zemlja spremna za otvaranje poglavlja, pa se onda poziva da podnese pregovaračku poziciju, ili se kaže da nije spremna i u tom slučaju se utvrđuju merila za otvaranje. Izveštaj sa skrininga nismo dobili zato što nema dogovora, jer neke zemlje žele da nam se uvedu merila za otvaranje, ali ima i onih koje ne žele”, objašnjava Vladimir Međak iz Evropskog pokreta u Srbiji i dodaje da je glavni politički problem neuvođenje sankcija Rusiji.

Na jednoj strani, kako kaže, imamo jasan politički stav o dešavanjima u Ukrajini, ali istovremeno i aktivnosti koje donekle narušavaju tu sliku, kao što su odlazak naših poslanika na izbore na Krim ili prisustvo našeg atašea vojnim vežbama. Srbija, prema njegovim rečima, nije podržala oko polovine deklaracija EU.

Nije u interesu Srbije da se meša u unutrašnje poslove drugih država, kaže bivši diplomata Ivo Visković, i dodaje da onda ni Beograd ne bi mogao da se buni kada bi se neko mešao u naše stvari.

„Što se tiče opredeljivanja prema situaciji u Venecueli, presudno je detaljno poznavanje situacije u ovoj zemlji, a čini mi se da niko kod nas to ne zna. Principijelno je stav takav da se podržava legalna vlast. U ovom konkretnom slučaju, mislim da ipak treba uzeti u obzir niz drugih činilaca u samoj zemlji, a nisam siguran da mi u ovom trenutku imamo pravi uvid”, kaže Visković uz opasku da bi, naravno, bilo samoubilački da, ako se neko ponaša u skladu sa našim interesima, takvu zemlju ili takvu politiku kažnjavamo.

U osnovi stava Beograda, smatra Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ, trebalo bi da bude činjenica da je naša zemlja, istorijski gledano, bila najčešća žrtva spoljnog mešanja i intervencionizma, ekonomskog, političkog, geopolitičkog, pa kao takvi ne možemo da imamo simpatije prema sličnim pokušajima u drugim zemljama.

„To znači da ne treba da se uključujemo u te sporove, na jednu ili drugu stranu, jer bismo rizikovali da budemo pregaženi, ili bismo bar imali negativne posledice. Ali, možemo da branimo načelni stav da smo kao zemlja koja je izabrala put nezavisnosti i suverenosti česta žrtva spoljnog, nedozvoljenog mešanja i da smo po definiciji protiv takvih postupaka i politika prema drugim zemljama. I taj stav nas štiti od obe vrste primedaba – jednih, da smo sateliti prema Zapadu koji diktira politiku celom svetu, i drugih, da pomalo po inerciji vučemo poteze koji su iz prošlosti i koji nas identifikuju sa politikom Sovjetskog Saveza”, objašnjava Jovanović.

Pozivanje na principe međunarodnog prava i povelju UN čini naše argumente praktično neoborivim, jer se oni suprotstavljaju svakoj vrsti intervencionizma, stranog mešanja, obaranja tuđih vlada.

„Kao maloj zemlji, teže bi nam bilo da budemo za ili protiv, jer ako uđemo u taj klinč, jedan ili drugi, ostali bismo kao zemlja sa ’tankim’ argumentima koje drugi mogu da napadaju sa formalne ili suštinske strane. Uostalom, mi kao dosledna članica UN, imamo i obavezu i pravo da se borimo za poštovanje principa ove organizacije u međunarodnim odnosima. Kada to poštovanje ne postoji, ili je zloupotrebljeno, to nije znak za druge da se tome priklone”, zaključuje Jovanović.