Pozorišna čaršija je ponekad surovija od političke

INTERVJU: ANDRAŠ URBAN

U predstavi M.I.R.A. će se pojaviti scena Miloševićevog mitinga na Ušću. Mira Trailović, koja je u to vreme bila pred kraj života, otišla je na taj skup i čak se na jednom snimku vidi kako ustaje. Da je Mira Trailović živela dalje, da li bi joj to bilo oprošteno u svoj njenoj izuzetnosti, pitamo se, kaže Andraš Urban, reditelj

M – kao marljiva

I – kao iracionalna

R – kao radosna

A – kao ako, baš me briga

„Najpre smo Miloš Latinović i ja razgovarali o saradnji i mom radu na sceni Bitef teatra. Počeli smo od priče o Hamletu, a onda se iskristalisala predstava M.I.R.A, koja bi se bavila Bitefom ili Bitef teatrom”, kaže Andraš Urban, reditelj ove predstave  čija je premijera, povodom tri decenije Bitef teatra, zakazana za sutra uveče u ovom pozorištu. M.I.R.A  se bavi se životom, stvaralaštvom i delom Mire Trailović, njenom borbom za Bitef teatar kao važnom sponom između pozorišnog života u Srbiji i festivala svetske reputacije, ali i položajem, preispitivanjem i refleksijama. Dramaturškinja je Vedrana Božinović. Igraju Mirjana Karanović, Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić.

Mira Trailović je odudarala od sredine u kojoj je živela, borila se sa njom i sa društvom. Gde pronalazite njenu sličnost sa današnjim Mirama? Ko su vaše Mire danas?

Ko su Mire danas neću vam odgovoriti. Svi insistiraju na slovu o Miri Trailović, a ovo je priča u kojoj se sukobljavaju izvesni pojedinci koji se zalažu za natprosečno i osrednjost, koja je zapravo naša društvena stvarnost. Ako smo iskreni u pozorišnom smislu, onda smo svesni da živimo u vreme osrednjosti, kada pozorište ima zadatak da, jednostavno rečeno – ne talasa. Mnogo se lakše možete sukobiti sa politikom. Možda su tada i manje posledice nego da se sukobite sa pozorišnom čaršijom, koja je naša stvarnost.Laboratorijski metod Mire Trailović

Svoj nedostatak političkog kredibiliteta Mira je nadoknađivala tako što se okruživala ljudima koji su taj zvaničan politički autoritet imali. Ona je znala da mora da pokaže kako im je bliska (na primer, da pozove telefonom visokog političkog funkcionera pred članovima ansambla), ali i da obezbedi njihovo prisustvo na svakoj premijeri

Borka G. Trebješanin

30 GODINA BITEF TEATRA

Laboratorijski metod Mire Trailović

Kako je bilo moguće da neko buržoaskog porekla, ko nije bio član partije, uprkos svemu napreduje unutar komunističkog sistema i postane istinski lider kulturnog razvoja Jugoslavije i njenog otvaranja prema svetu?

Mira Trailović (Foto iz arhive Bitefa)

Istorija liderskih dostignuća Mire Trailović počinje već ranih pedesetih, kada je kao mlada diplomirana rediteljka (još od studentskih dana, od aprila 1945, bila je zaposlena kao radio-spiker) počela da stvara neformalni krug umetnika i intelektualaca koji do tog trenutka nisu pripadali istoj „areni”. U njega je uključila komunističke intelektualce i aktiviste, koji su imali i službenu, ali češće neformalnu moć i ugled, kao i građanske intelektualce čije je tekstove i eseje otkrivala na poslednjim stranicama različitih kulturnih časopisa i novina, prepoznajući u njima ne samo znanje već i otvorenost ka novim strujanjima.

Već pedesetih godina Mira Trailović je došla na ideju da je Beogradu potreban novi tip teatra – studio teatar. Inicirala je mnogobrojne diskusije u beogradskim kafanama, pokušavajući da u tom krugu intelektualaca koje je okupila pronađe one koji će pored svoje lične harizme, okrenutosti inovativnim idejama i zapadnom kulturnom krugu, imati i autoritet funkcije neophodan da bi se stvorile okolnosti za realizaciju njene ideje. U to vreme autoritet funkcije bio je gotovo isključivo vezan za učešće u partizanskom pokretu u Drugom svetskom ratu. To je bio razlog zašto je ona okupila izuzetno šarolik skup intelektualaca koji na prvi pogled nisu imali ništa zajedničko među sobom.

Milena Dragićević Šešić*

*Deo teksta „Liderski stil Mire Trailović: preduzetnički duh u birokratskom svetu”, časopis „Kultura”, 2013.

INDUSTRIJA ZABAVE

Šekspir i video-igre

Jednostavna, platformska igra Romeo Wherefore Art Thou? je u prvoj godini igrana oko 20 miliona puta. Imala je promotivnu funkciju kao deo internet prezentacije turističke organizacije Šekspirovog rodnog kraja i uključivala potencijalne nagrade – turistička putovanja za igrače koji postignu najbolje rezultate

Ilustracija Dragan Stojanović

Od sedamdesetih godina 20. veka, kada su video-igre ušle u širu upotrebu i domen popularne kulture, prešle su dug put od arkadnih igara, preko igranja na konzolama u domovima „običnih“ ljudi, nebrojenih jednostavnih igara na prenosivim uređajima za zabavu svih uzrasta i ispunjavanje dokolice, do prepunih dvorana u kojima se održavaju prvenstva u elektronskim sportovima sa direktnim prenosom i milionskim auditorijumom. Video-igre se koriste i u osnovnom i u specijalističkom obrazovanju, za realizaciju filmskih ostvarenja i predstavljaju industriju koja u poslednjih desetak godina zarađuje više novca od filmske i muzičke industrije zajedno. Uz uticaj na popularnu kulturu, organizovanje slobodnog vremena, davanje povoda za širenje „moralne panike“, pa do zarade za igrače koji igraju za novac i slavu ili u edukativne svrhe, video-igre očaravaju korisnike mogućnošću interakcije, kontrole nad sadržajem na ekranu i makar prividnim odlučivanjem i upravljanjem pričom i prikazanim radnjama.

Video-igre su ušle u sve sfere života i kulture, pa ne iznenađuje njihovo prožimanje i sa visokom kulturom i umetnošću, delima i autorima koje smatramo klasicima (zapadne) civilizacije. Ovaj odnos se možda najizrazitije ogleda u predstavljanju Šekspirovog dela (i lika) u svetovima igara.Dostojni, istrajni, hrabri

Skoro svi laureati su svoja viđenja kulturne stvarnosti i njenih umetničkih dometa stavili među korice sopstvenih knjiga, od naučnih, preko kritičarskih do putopisnih. Dakle, u svima njima se manje-više „krije” književnost, uz imperativ da se oslika domaća kulturološka osobenost zvana TPK (tranzicija, privatizacija, korupcija)

Biljana Mitrović

IZ LIČNOG UGLA: NAGRADA TANjA PETROVIĆ

Dostojni, istrajni, hrabri

Odgovor na pitanje šta povezuje laureate nagrade “Tanja Petrović” međusobno i šta ih povezuje sa nosiocem imena ove nagrade–lak je i istovremeno veoma težak. Lak zato što su ovu nagradu svi oni pojedinačno nesumnjivo zaslužili– Milan Vlajčić, Žikica Simić, Bojana Andrić, Peca Popović, Ivan Medenica, Teofil Pančić, ispunivši svaki od kriterijuma propisanih njenim pravilnikom.

Tanja Petrović (Fotoarhiva "Politike")

Pisati o njima samo na osnovu toga, podrazumevalo bi samo ih pohvaliti ili dokazivati da su je dostojni. Težak zato što sumiranje pojedinačnih zasluga (bilo kojim povodom, uključujući i onaj kada ga nema) nosi u sebi rizik utapanja osobenosti svakog od njih u zbirnu ocenu, u kolektivno, u suprotno od onoga po čemu su se izdvajali od drugih i zbog čega su baš oni nagrađeni.

No, na sreću, izlaz iz ovakvog iznuđenog ćorsokaka nalazi se u uzvišenom cilju ove nagrade, koji je ona do sada uspešno sačuvala, najpre doslednim i ispravnim odlukama žirija, to jest upravnog odbora, ali jednako i imenom koje nosi: Tanja Petrović.

Vladislav Bajac

SIRANO DE BERŽERAK (1619–1655)

U duhu intelektualne raspusnosti

De Beržerakov Drugi svet nadahnuo je Džonatana Svifta za Guliverova putovanja, a Voltera za filozofsku priču Mikromegas, ali je to pre svega svega remek-delo neobične i poetične mašte sa puno satiričnih i parodičnih elemenata i proizvod verbalne inventivnosti koja se može takmičiti sa Rableovom

Sirano de Beržerak

Ove godine, 6. marta, navršava se 400 godina od rođenja francuskog pisca Sirana de Beržeraka, autora smelog i novatorskog dela koje pripada libertenskom toku prve polovine 17. veka. O njegovom kratkom životu nema mnogo podataka. Zna se da je rođen u Parizu 1619. godine i da je umro u gradu Sanoa 1655. Odrastao je u seoskoj sredini, obrazovanje je stekao kod sveštenika čije lekcije nije mnogo uvažavao. Otac ga ubrzo šalje u Pariz gde vodi raspusan život, ali ne prestaje da čita i stiče široka znanja. Povezuje se sa grupom filozofa koji, sa Pjerom Gasendijem na čelu, pružaju otpor dominantnoj hrišćanskoj ideologiji dajući ljudskom postojanju zemaljski smisao, a Dekartovom načelu Cogito, ergo sum suprotstavljaju svoju senzualističku doktrinu koja poreklo uma vezuje za čula. Postaje slavan po veštini u brojnim dvobojima i vojničkim podvizima. Godine 1639. pristupa Odredu francuske garde i 1640. učestvuje u opsadi Arasa. Tim učešćem se i završava njegovo vojničko iskustvo. Vraća se civilnom životu i nastavlja prekinute studije, ali se i dalje bori u dvobojima, a njegov neobuzdani temperament dolazi do izražaja i u književnim polemikama i skandalima. Život završava sa 36 godina na apsurdan, gotovo burleskan način: umire od posledica povrede nanete gredom koja mu je pala na glavu sa nekog prozora ili krova, pri čemu nije sasvim jasno da li je bio u pitanju nesrećni slučaj ili, možda, atentat.

Jelena Novaković

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU