Mnogi Poljaci nisu dočekali povratak slobode

Biserka Rajčić nastavlja da nas fascinira novim izdanjima posvećenim Poljskoj i njenoj kulturi. U izdanju „Trećeg trga” objavljeno je njeno delo „Pisma iz Poljske”, kao obimna zbirka pisama-eseja, već treća u ovom obliku. Tekst „Krakovski dnevnik” (2000–2001) posvećen je Evi Novak, „Renesansni Krakov” Vesni Bašić, „Barok i sarmatizam” posvećen je Drašku Ređepu, „Mlada Poljska i secesija” Jelici Nedić...

Ovo izdanje obogatili su i tekstovi o poljskom filmu, muzici, velikim pozorišnim festivalima, o ličnostima poput Česlava Miloša i Eve Lipske, opisi atmosfere književnih večeri. Kod „Trećeg trga” objavljena je i zbirka Rišarda Krinjickog „Magnetna tačka”, u prevodu Biserke Rajčić. Samo na osnovu jedne pesme shvaćena je misaona dubina ovog poljskog pesnika, izrečena u dahu: „Ne treba tražiti,/ sami će se naći, robovi,/ skloni vršenju vlasti,/ kakvu nad nama/ mogu imati samo ljubav i smrtna bolest.” Biserka Rajčić, književnica i prevodilac, počasni je član Udruženja poljskih pisaca, dobitnica je osam značajnih poljskih nagrada, a od prošle godine je i počasni građanin kraljevskog, prestonog Krakova, četvrta žena sa tom titulom od 1850. godine.

Na koji način vaša knjiga „Pisma iz Poljske” svedoči o tradiciji poljske kulture i njenoj istoriji?

Kako nisam samo prevodilac, potrudila sam se da  pronađem najadekvatniji način izražavanja sebe, kao poznavaoca hiljadugodišnje istorije Poljske, njene kulture i književnosti. U tom otkrivanju, shvatila sam da mi najviše leže međužanrovi: esej, pismo, dnevnik. Zato je i moja najnovija knjiga „Pisma iz Poljske” napisana u tom  stilu, kako bi moji tekstovi o nečem što se dogodilo u daljoj i bližoj prošlosti, čiji sam svedok bila, sačuvali aktuelnost i da ih ne čitaju samo slavisti  već i šire. Pogotovo što se o Poljskoj kod nas, osim književnosti, filma, donekle pozorišta, malo zna mada je reč o jedinoj slovenskoj zemlji s neprekidnom hiljadugodišnjom kulturom, koju je uspela da sačuva u veoma teškim vremenima.

Možete da svedočite i o tom prelasku iz poljskog komunizma u postkomunizam.

Upravo u tome Poljaci su pokazali svoju pravu prirodu, svoj nesvakidašnji patriotizam, stvorivši najbrojniji sindikat u istoriji – solidarnost. Stvorivši i istrajavši u ostvarivanju zacrtanog programa. Između ostalog zahvaljujući ukidanju cenzure, koja je decenijama uništavala celokupan život zemlje tako da mnogi nisu dočekali povratak slobode življenja i izražavanja.

Kako tumačite desničarske političke tendencije u Poljskoj?

Totalitarizam koji je u Poljskoj potrajao više od pola veka iznedrio je partijski pluralizam, u kome su se našle i desničarske tendencije. Adam Mihnjik, jedan od najznačajnijih predstavnika levice, početkom devedesetih godina prošlog veka prokomentarisao je  početak postkomunizma na sledeći način: „Sve smo očekivali, ali nikako mito i korupciju. Nažalost, totalitarizam ostavlja trag i posle zvaničnog ukidanja. O čemu svedoče i brojni protesti nezadovoljnih širom Poljske.”

Zbog čega su vas sve fascinirali Krakov i Varšava, veliki univerzitetski centri, ali i manji gradovi važnih festivala i izložbi?

U Poljskoj su razlike u kulturi između velikih i manjih gradova danas znatno manje nego u drugim zemljama. Trenutno kultura je možda intenzivnija i originalnija u manjim gradovima. Otud izdavačke kuće, časopisi, pozorišta, festivali u nizu manjih mesta. Primajući neke od nagrada tih festivala, ili kao član žirija nekih manifestacija, imala sam priliku da se s tim upoznam izbliza. Toga u toj meri nema u ostalim bivšim komunističkim zemljama. Krakov je poslednjih godina jedan od najposećenijih gradova Evrope. Posleratna socrealistička Varšava zahvaljujući čudima savremene arhitekture danas liči na glavne gradove  Evrope...

Tokom blizu pedeset godina, koliko ste posećivali Poljsku upoznali ste mnoge njene umetnike, čija dela ste i prevodili. Pored Zbignjeva Herberta, Tadeuša Ruževiča, Vislave Šimborske, Eve Lipske, ko je još na vas ostavio utisak?

Imala sam sreću da pored nobelovaca ili kandidata za Nobelovu nagradu upoznam i niz značajnih ljudi, koji su igrali i igraju veoma značajne uloge u Poljskoj i svetu. Recimo, krajem sedamdesetih godina prošlog veka upoznala sam u Krakovu budućeg papu Jovana Pavla,  katoličke intelektualce poput Ježija Turoviča, Juzefa Tišnera, Jaceka Vožnjakovskog, Adama Bonjeckog, najčuvenije univerzitetske profesore i stručnjake naučnih instituta Poljske akademije nauka, zatim Lešeka Kolakovskog, Andžeja Vajdu, Tadeuša Kantora i više od 200 režisera, glumaca, slikara, mladih pisaca, kojima se intenzivno bavim.