A da već jednom tužimo NATO

Bilans uništavanja Srbije: za 78 dana neprekidnog bombardovanja Srbije snage NATO-a dejstvovale su projektilima na 986 civilnih objekata, od čega je 119 potpuno uništeno, a 867 teško oštećeno. Na 113 lokacija bačeno je 50.000 projektila s osiromašenim uranijumom, a 57 objekata je gađano zabranjenim kasetnim bombama. Ubijeno je više od 2.500 civila, među kojima je bilo 79 dece. Na gradska područja izbačeno je 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Samo materijalna šteta u Srbiji procenjena je na više od 120 milijardi dolara. Nekoliko svetskih laboratorija dokazalo je da je u tom oružju postojao plutonijum koji se nalazi samo u nuklearnim elektranama. Namerno su bombardovana hemijska, naftna i elektro postrojenja, gde su napadači tačno znali koja količina jako opasnih toksičnih sredstava postoji. I to je sve otišlo u vazduh, vodu, zemlju. Oko dva kilograma gvožđa na svakog stanovnika. „Humanitarna akcija” pretvorila se u humanitarnu katastrofu koja traje.

Bilo bi dobro da već jednom tim vrsnih srpskih, ali i pravnika iz EU i ostatka sveta, sroči tužbu, a država bi mogla da priloži i sakupi za sudske takse i troškove postupka. Oformljen je specijalni tim sastavljen od domaćih i stranih lekara i stručnjaka koji utvrđuje posledice eksplozija bombi sa osiromašenim uranijumom, a drugi tim svojevremeno je najavljivan da priprema tužbu protiv NATO-a.

Najbitnije je to što je italijanski sud potvrdio uzročno-posledičnu vezu između osiromašenog uranijuma i obolevanja vojnika koji su bili na bombardovanoj teritoriji. Vojnicima obolelim od raka i porodicama preminulih sud u Italiji odobrio je nadoknadu štete u visini od 200.000 do 500.000 evra. Mi treba da tražimo istu odštetu za naše građane. Italijanima je bilo potrebno pet godina da na sudu dokažu uzročno-posledičnu vezu između bombardovanja osiromašenim uranijumom i obolevanja od raka, a Srbiji je njihovim dokazima posao olakšan.

Pitanje reparacije i kompenzacije je zakonito i logično. Članice NATO-a koje su učestvovale u bombardovanju morale bi, ako se primene važeći međunarodni propisi, konvencije i rezolucije, da isplate reparacije za vojne operacije koje su nam pričinile štetu.

Srbija jeste mnogo zakasnila sa tužbama, ali ratni zločini ne zastarevaju. Planetarno je licemerje da su osuđeni mnogi ljudi koji su branili zemlju, a nisu osuđeni oni koji su je bombardovali. Od namere i ideje do konkretnog postupka dug je put, ali oklevanje postaje čudno. Moramo da verujemo da će NATO morati kad-tad da isplati naknadu za štetu nastalu bombardovanjem 1999, a da taj novac iskoristimo za obnovu uništenog.

NATO i posle 20 godina smatra da je primena sile bez odobrenja Saveta bezbednosti UN bila neophodna i legitimna i da je bombardovanje postiglo svoj cilj. Sedište NATO-a je u Briselu, pa bi za početak trebalo videti šta nadležni teritorijalni sud u Briselu misli o tom legitimitetu.