Danas sam malo nervozan

Šta znači kada neko izjavi: „Danas sam malo nervozan!” Šta je to nervoza i zašto nije dobro da koristite ovu reč za opisivanje svojih unutrašnjih stanja?

Najkraće rečeno, nervoza je neodređeno osećanje ili raspoloženje. Neko misli da je „nervozan” onda kada nije prepoznao da je zapravo ljut, da je uplašen, da je usamljen, da mu je dosadno itd. Umesto da ljudi prepoznaju koje osećanje zapravo osećaju, oni imaju doživljaj neodređene neprijatnosti koju označavaju kao nervoza. Slično je s izrazima „napetost”, „stres”, „uzbuđenost” itd.

Emocije su pokretači

Neprijatno osećanje koje se krije iza etikete „nervoza” je signal da postoji neka situacija zbog koje se osoba tako oseća. Njegova pojava znači da je osoba procenila da postoji neka situacija koja ugrožava nešto što je osobi važno. To neprijatno osećanje je signal osobi da treba da nešto uradi kako bi razrešila ugrožavajuću situaciju. Odatle i reč „emocija”, koja dolazi od latinskog e i movere, što doslovno znači pokrenuti. Prema tome, emocije su pokretači koji nas usmeravaju na ugrožavajuću situaciju kako bismo je razrešili na ovaj ili onaj način. U tom smislu možemo reći da nas emocije povezuju sa životom, s događajima koje smo ocenili kao važne.

Ako je neko ljut, on smatra da je neko drugi postupio na pogrešan način i da treba da promeni svoje ponašanje. Ako je uplašen, smatra da ga ugrožava nešto što je jače od njega, na šta ne može uticati i od čega se treba skloniti. Ako je usamljen, to je znak da mu nedostaje osoba koja mu je emotivno važna, i da treba da je potraži. Ako mu je dosadno, to znači da je u situaciji u kojoj se ne odvija ono što bi osoba želela da se događa, i da ga neprijatnost dosade pokreće da napusti tu situaciju i ode u onu drugu, u kojoj može ispuniti svoje želje.

Kada osoba, na primer, prepozna da je neprijatnost koju oseća zapravo osećanje ljutnje, ona počinje da razmišlja i da sebi odgovara na pitanja: Na koga sam ljut? Zašto nije u redu da se ta osoba tako ponaša? Kako bi ona trebalo da se ponaša? Kako da utičem na nju? itd. Prema tome, kada smo u stanju da prepoznamo i imenujemo neprijatno osećanje koje osećamo, tada nas ono upućuje na situaciju zbog koje je ono nastalo u nama, a sa ciljem da je razrešimo.

Ljudi koji osećaju „nervozu” najčešće nemaju takav mentalni tok, već umesto da neku životnu situaciju shvate kao problem, oni samu nervozu definišu kao problem. Drugim rečima, ako je neko nervozan, njegov cilj je da smanji nervozu. Zato umesto da se bave razrešenjem životne situacije na koje ih upućuje neprepoznato neprijatno osećanje koje se krije iza „nervoze”, oni se usmeravaju na to kako da se oslobode same „nervoze”.

Postoje brojni načini na koje ljudi smanjuju svoju nervozu. Jedan od najraširenijih načina je pijenje alkohola. S jedne strane alkohol deluje tako što smiruje, a još ako se pije u društvu razgovor o nekim drugim temama menja tokove misli, tako da se osoba privremeno oslobađa nervoze. Drugi način je da se neko „smiruje” tako što se najede. Uneta hrana i pokretanje procesa varenja zaista smiruju osobu, ali nakon nekoliko sati taj efekat prestaje, tako da osoba mora ponovo da jede da bi se oslobodila „nervoze”, što na kraju dovodi do gomilanja kilograma.

Načini smirenja

Brojni su drugi načini na koji se ljudi smiruju i „oslobađaju” nervoze, od uzimanja lekova za smirenje, pa do masturbacije ili seksa. Neki od ovih načina kreiraju dodatne probleme, kao kada neko „izbacuje nervozu iz sebe” tako što se „prazni” na drugima. Neki načini oslobađanja od nervoze se smatraju zdravima poput meditacije, majndfulnesa ili odlaženja u fitnes, trčanja ili bavljenja nekim sportom.

Iako mogu postojati neke sporedne dobiti od izabranog načina oslobađanja od nervoze, kao što je fizička kondicija u slučaju sporta, u svim ovim slučajevima nije razrešena osnovna ugrožavajuća situacija koja je i dovela do nervoze kao neprepoznate emocije, zbog čega se „nervoza” iznova i iznova javlja.

Prednost emocionalno pismenih ljudi je u tome da se ne zadovoljavaju objašnjenjem da su nervozni, već prepoznaju koje osećanje osećaju, a zatim se bave situacijom na koju reaguju datim osećanjem, kao i procenom da li je njihovo osećanje realistično i opravdano. Tako ih osećanja zaista povezuju sa životom.