Strah od greške

Svaki čovek povremeno načini neku grešku, donese neku odluku za koju kasnije misli da je bila pogrešna. Međutim, ljudi veoma različito reaguju na sopstvene greške. Kako će neko reagovati na vlastitu grešku zavisi od toga kako on razume grešku. U tom smislu, možemo reći da neki ljudi pravilno razumeju greške, a da neki ljudi imaju iskrivljene predstave o greškama koje ih blokiraju ili čak parališu u životnim aktivnostima.

Jedan takav primer su neki ljudi kod kojih postavljamo dijagnozu „socijalna fobija”. Reč je o ljudima koji imaju veliku tremu da govore pred grupom nepoznatih ljudi, zbog čega izbegavaju javne nastupe, čak i onda kada bi zbog potrebe posla koji obavljaju morali da nastupe na nekom seminaru, obuci ili da na kongresu iznesu neko saopštenje. Oni na sastancima ćute, izbegavajući da na bilo koji način skrenu pažnju na sebe.

Briga za reputaciju

U osnovi njihovog straha od javnog nastupa je strah da će napraviti neku grešku, da će nešto pogrešno reći ili da će pokazati osnovno neznanje. Ideja da će napraviti grešku prilikom javnog nastupa je samo prva predstava u mentalnom toku kojim pretvaraju grešku u potpunu katastrofu. Takva osoba misli da, kada drugi shvate da je ona napravila grešku, pomisliće da je ona neznalica i glupa, što će dovesti do toga da je prezru i odbace, što će uništiti njenu reputaciju, tako da će se na kraju ona osećati osramoćeno kao dokazano glupa i bezvredna.

Da se ova katastrofa ne bi desila, osoba na svaki način izbegava situacije u kojima bi mogla da se dogodi. A ako ipak mora da nastupi pred nekom publikom, ona je, dok izlaže, dekoncentrisana strahom da će pogrešiti. Ona tada misli da drugi primećuju znake njenog straha, čuju podrhtavanje glasa, vide crvenilo lica, zbog čega počinje da misli da je drugi ocenjuju kao emocionalno nestabilnu i čudnu, tako da to užasno iskustvo postaje novi, dodatni razlog za izbegavanje javnih nastupa.

Javna fobija je dramatičan primer straha od greške, ali postoji puno drugih primera u kojima strah od greške zagorčava nečiji život i ometa optimalno funkcionisanje. Na primer, oni koji su opsesivni, nerazumno mnogo puta proveravaju da li su nešto pravilno uradili. Brojni su oni koji imaju dobre preduzetničke ideje, ali se ne usuđuju da krenu u poslovni poduhvat, jer sumnjaju u svoje sposobnosti i veruju da će se osramotiti zbog pogrešnih odluka i neuspeha.

Svi ovi ljudi imaju nepravilan odnos prema greškama, a suština tog odnosa je u tome da izjednačavaju sebe i svoje postupke. Oni misle da ako neko pogreši da to mora značiti da je glup i nesposoban. Ne razumeju da pametna osoba može doneti pogrešnu odluku, da može u nečemu pogrešiti. Drugim rečima, oni sami misle da su glupi i nesposobni ako naprave grešku, zbog čega u slučaju greške sami sebe preziru, a zatim taj stav projektuju na druge, smatrajući da će ih u slučaju greške i drugi prezreti.

Šta je pravilan odnos prema grešci? Na prvom mestu je svest o tome da je to postupak neke osobe koji je različit od same osobe. Kada razlikuju sebe od postupka, tada, čim shvate da je postupak pogrešan, oni se distanciraju od njega, prestaju da ga čine, prihvataju odgovornost za grešku, analiziraju grešku, ako su pogrešnim postupanjem nekoga oštetili, izvinjavaju se, nude da nadoknade štetu. Međutim, ono što je najvažnije, oni uče iz greške tako što se pitaju: „Ako je taj postupak bio pogrešan, kako da pravilno postupim u nekoj budućoj, sličnoj situaciji?” Na takav način oni, prolazeći kroz život, uče iz sopstvenog iskustva čineći sve manje grešaka.

„Nepogrešivo” dete

Kako odnos prema sopstvenim greškama bitno utiče na budući kvalitet i privatnog i poslovnog života, jedan od glavnih ciljeva roditelja treba da bude da kod svog deteta razviju pravilan odnos prema njegovim greškama. Deca, po prirodi stvari, izjednačavaju sebe sa greškama koje čine, zbog čega, a da o sebi ne bi loše mislila, odbijaju odgovornost za greške i pripisuju je drugim ljudima ili situaciji. „Nepogrešivo” dete će izrasti u iritantnog „nepogrešivog” odraslog.

Škola uči decu da je greška kada se ne pridržavaju pravila, što je tačna definicija kada su u pitanju matematika i logika, dakle zatvoreni sistemi. Život je otvoren sistem u kome ova vrsta definicije ne važi.