Položaj prema Albaniji je napustio samo jedan i to - oficir

Jedinica koja je tokom prva dva kritična dana bitke za Košare, 9. i 10. aprila 1999. godine, zaustavila pokušaj prodora OVK iz Albanije, uz podršku NATO-a i regularne albanske vojske, je 53. granični bataljon Vojske Jugoslavije. Ratni komandant ove jedinice bio je major Duško Šljivančanin.

Kako je ispričao za „Politiku”, tokom NATO agresije nijedan vojnik nije dezertirao i napustio jedinicu. Ali jeste jedan oficir, komandir čete, koji se nije vratio sa odobrenog odmora. Kako su kasnije saznale njegove bivše kolege, otišao je u BiH, odakle je rodom, i zaposlio se u Sforu, u međunarodnim snagama, kao vodič službenih pasa.

Ali, to je bio samo izuzetak. Osim njega, svi oficiri i vojnici ostali su na položajima do sprovođenja Kumanovskog sporazuma, odnosno povlačenja VJ sa Kosmeta.

Albanski graničari na jugoslovenskoj granici 1998. godine (Foto EPA/Srđan Suki)

„Među pripadnicima graničnih jedinica nije bilo profesionalnih vojnika, osim oficira i podoficira. To su bili vojnici na odsluženju vojnog roka. Posebno se ističe generacija vojnika mart 1998. godine, koji su tek u junu, julu i avgustu 1999. godine otišli iz jedinice, posle 15, 16 i 17 meseci. Bilo je vojnika koji sve vreme služenja vojnog roka nisu nijednom otišli kući”, rekao je Šljivančanin čija sećanja su objavljena i u knjizi „Bitka na Košarama” u uzdanju Medija centra „Odbrana”.

Komandiri karaula bili su podoficiri, među najboljima u svojim klasama. „Biti komandir karaule zahtevalo je zaista veliko samoodricanje. Dešavalo se da podoficir, komandir karaule, po dva-tri meseca bude na karauli, odvojen od porodice”, kaže Šljivančanin.

Ručne bombe zaplenjene na granici (Foto EPA/Srđan Suki)

Govoreći o visokom moralu među borcima, on je naveo i jednu situaciju koja se dogodila 8. marta 1999. godine, kada su sukobi na Kosmetu trajali već godinu dana i neposredno uoči NATO agresije. Tada je u 53. granični bataljon stiglo oko 400 vojnika iz drugih graničnih jedinica VJ.

„Dok sam im se obraćao, sleteo je helikopter u kome su bili neki poginuli i ranjeni pripadnici iz druge jedinice. Vojnici su to sve posmatrali, njihov prvi utisak kada su došli u Đakovicu bio je da su videli poginule i ranjene. Pitao sam na kraju obraćanja da li neko od njih ima nešto da me pita. Samo je nekoliko vojnika pitalo da li mogu da se zamene da budu zajedno, pošto su komšije ili rođaci, što sam odobrio”, seća se Šljivančanin.

On smatra da bi, posle svega šta se dešavalo na Kosmetu pre i u vreme NATO agresije, trebalo podići spomenik vojniku na odsluženju vojnog roka.

                                                              (Foto EPA/Srđan Suki) 

„Ističem da je među vojnicima bilo Srba, Crnogoraca, Muslimana, Mađara, Roma... Na karauli Ćafa Prušit bila su tri para blizanaca i zamislite majku koja je poslala sinove blizance na granicu 1999. godine, njena preživljavanja”, kaže Šljivančanin.

Jedinica koja je komandovao izgubila je 16 vojnika, dok ih je 66 ranjeno.

„Veoma nam je bilo važno što smo 1998. i 1999. godine znali cilj. A cilj je bio odbrana države. To nas je ujedinilo i stvorilo neizmerno međusobno poverenje”, zaključuje Šljivančanin.