Crnje od crnog za „crno-bele”

Još uoči prvenstva je procenjivano da ovaj Partizanov tim nema veliki domet. Mislilo se na borbu protiv Crvene zvezde za prvaka države. Sada je situacija „crno-belih” crnja od crne!

Ne samo što je odavno prestala da titra i poslednja nada o osvajanju titule, nego klubu iz Humske predstoji grčevita borba i za četvrto mesto u ligi. Za poslednji voz (ako Mladost ne bude u finalu Kupa Srbije) za izlazak u Evropu.

A sada je ispod crte. Peti je! Istina, može da završi i kao treći. Još sve zavisi od njega. Na papiru – okršaji s najtežim suparnicima su prošli. Ali, za ovaj Partizan nema lakog posla. Ko bi rekao da će i okršaj s Mladošću iz Lučana da bude derbi! I to takmičarski vrlo važan. Od njega će umnogome da zavisi ko će u kvalifikacije za Ligu Evrope.

Postoji i mogućnost da Partizan osvoji Kup Srbije i tako stekne mesto u Uefinom takmičenju. Ali, na revanš u Niš, 15. maja, ide s prednošću od samo 1:0 iz prve polufinalne utakmice. Ako uspe protiv Radničkog, onda još treba da dobije i u finalu, koje se, takođe, igra na Čairu.

Poraz od Crvene zvezde, kao i svaki neuspeh, teško pada. Partizan s tim ume da živi, jer je u debelom zaostatku u pobedama za komšijom. Ali, ovaj u 160. međusobnom okršaju u prvenstvu boli više od ranijih.

Možda je samo onaj u proleće pre 40 godina teže pritiskao. Posle njega je Partizan brinuo za svoj opstanak u ligi u kojoj je sačuvao mesto tek u poslednjem kolu.

Od raspada Jugoslavije nije bio lošije plasiran nego sada. Samo 1998. nije bio među prve dve ekipe na kraju šampionata (Obilić prvi, Crvena zvezda druga), pa je zato sadašnji pad i bolniji.

Istina, imali su „crno-beli” i u svojim najslavnijim danima sunovrate. Na primer, ono pokolenje, koje je 1966. bilo evropski vicešampion te godine je prvenstvo Jugoslavije završilo tek na 11. mestu!?

Posle propuštene životne šanse u finalu Kupa šampiona usledio je i poraz od Crvene zvezde, pa su fudbaleri Partizana izgubili volju da se dokazuju u šampionatu, iako su tog proleća neko vreme imali i realne izglede da budu prvi. Ali, kad su im se raspršili najlepši snovi izgubili su i tlo pod nogama. U tom trenutku je sve krenulo nizbrdo i Partizan više nikada nije imao rezultate, koji bi dokazivali da je veliki klub.

Ciljevi sadašnjeg Partizana nisu visoko u oblacima. Mnogo su niži. Pri zemlji. Ali, eto, neizvesno je da li i njih može da ostvari.

Nije ni Crvena zvezda briljirala u „večitom derbiju”, međutim, „crno-beli” joj ništa nisu mogli. Tek kad je sve bilo rešeno, kad je povela sa 2:0 i ostalo malo vremena do kraja utakmice, Partizan je nešto preduzeo. Ne zato što se on nametnuo, nego što je već duže vreme običaj da tim, koji ostvari ono što je hteo, kao Zvezda u ovom slučaju, „ne igra više”.

I moglo je da se dogodi da „crno-beli” čak i izjednače!? Nije to bila neka šansa (Partizan ih nije ni stvorio), ali je lopta, ipak, išla u gol (golman uvek može da pogreši).

U 160. „večitom derbiju” Partizan je pružio igru, koja je njegova prava slika u ovoj sezoni. On se muči da stvori šansu i golove uglavnom postiže posle više ili manje vidljive greške protivnika. I penal iz kojeg je dao gol Zvezdi, nije napravljen kad je protivnik bio pred matom, nego u situaciji, koja nije mirisala na gol, ako tako može da se kaže kad je lopta u šesnaestercu.

Na drugoj strani, kad je reč o događajima na njegovoj polovini, samo je pitanje vremena kada će nekome u odbrani da popusti koncentracija i da li to suparnik ume da iskoristi. Zvezda je to umela. Kod prvog gola i onog što je centrirao i onog što je bio u šansi, pa oboren, njihovi čuvari su izgubili iz svog vidnog polja. Isto je bilo i kod drugog pogotka. Zašto odluta pažnja igraču, čiji je glavni zadatak da ne ispušta iz vida određenog suparnika, verovatno ni on sam ne može da objasni. I još nisu bile neke, što bi se reklo u šahu, višepotezne kombinacije, dakle nešto što se ne vidi na prvi pogled.

Daleko od toga da Partizanovi igrači nisu želeli da pobede. Poraz sam po sebi nije smak sveta. Za brigu je što se iz utakmice u utakmicu problemi ponavljaju. Ne primećuje se da se nešto popravlja. Istina, dođu i pobede, ali one nisu plod zrelije igre, nego što ni protivnik nije bio na visini zadatka.

Milošević je zadovoljan igrom, što bi se reklo, u načelu, a smatra da je poraz došao kad je njegov tim hteo više i izgubio strpljenje. To neko i može da prihvati kao opravdanje, ali od toga Partizan ništa nema.

On je, imajući u vidu od kada je trener, s pravom kazao i da je bilo malo vremena da se nešto mnogo poboljša. Ali, suštinsko pitanje je otkud u prvom timu jednog takvog kluba fudbaleri, koji kao da su propustili časove kad su se u podmlatku učile neke lekcije. A i da ga vode oni (Milošević nije prvi), koji pre toga nisu bili treneri.