„Labudovo jezero” je himna klasičnog baleta

Publika ima želju da se uvek iznova vraća „Labudovom jezeru” P. I. Čajkovskog. To bih poredio sa potrebom da odete u Luvr kako biste više puta videli Mona Lizu. U tome je čarolija prave umetnosti, kaže Konstantin Kostjukov, direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, uoči premijere „Labudovog jezera”, planirane za večeras u 19.30 časova u prestoničkom nacionalnom teatru, tokom obeležavanja 150-godišnjice njegovog postojanja, koju on potpisuje kao reditelj i koreograf. Reprize će biti održane 8. i 18. juna.

– Igrao sam nekada više verzija „Labudovog jezera”, sa različitim ansamblima, širom sveta i svako pozorište je imalo svoju varijantu. Naučio sam zahvaljujući njima mnogo, pritom profesionalno dobro poznajem klasični balet, što je sasvim dovoljno da postavim na beogradsku scenu baš klasičnu verziju ovog čuvenog dela, šestu u istoriji našeg teatra. Biće to originalno „Labudovo jezero”, onakvo kakvo su stvorili Marijus Petipa i Lav Ivanov nekada, krajem 19. veka u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu. Ovaj komad je suština belog baleta, a svaki teatar mora da ga ima na repertoaru, ne samo zato što je zahtevan za ženski ansambl, čak više nego za muški, već zato što je danas postao himna klasičnog baleta – dodaje naš sagovornik.

Iza Kostjukova je značajna karijera prvaka baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, ali i brojna gostovanja po svetu, sa Teatrom Ševčenko iz Kijeva, gde je napravio prve važne korake. Odigrao je sve bitne role klasičnog repertoara i osvajao značajne nagrade.

– Najlepši u „Labudovom jezeru” je drugi čin, i tu se nekada zaista dogodila prava revolucija u vreme Lava Ivanova i Marijusa Petipa, jer su doneli na scenu novi pokret, koji je drugačiji i dočarava labuda. To je dalo mogućnost za drugačije interpretacije glavnih balerina. Najteže je baš to što je i najlepše, postići tu virtuoznost, potom zahtevna je i partnerska igra, dueti, a najveći zadatak imaju beli i crni labud. Mnogo je balerina igralo ove role, ali možda bih izdvojio baš Anu Pavlovu i Maju Plisecku. Kod nas će ovu predstavu nositi mlada ekipa. Odiliju i Odetu igraće Tatjana Tatić, princ Zigfrid biće Igor Pastor, a grof Rotbart Jovica Begojev za premijeru. Naravno, u glavnim ulogama nastupaće i Bojana Žegarac i Jovan Veselinović, a zli Genije je zadatak Dejana Kolarova i Miloša Marjana. Oni su solisti sa velikim iskustvom. Orkestrom upravlja maestro Đorđe Pavlović – ističe Kostjukov i dodaje da veruje u svoj ansambl.

Za ovo remek-delo klasične baletske umetnosti kostime i scenografiju potpisao je italijanski modni dizajner Renato Balestra. Njegovi kostimi su nam poznati iz opere „Pepeljuga” koja je u svoje vreme bila gledana na kartu više. Naš sagovornik o saradnji sa čuvenim Italijanom dodaje:

– Renato Balestra je istinski uneo inovacije u celu ovu priču i  izrazio želju da ovo „Labudovo jezero” vizuelno bude drugačije od drugih. Kostimi, kojih ima oko 200, su različiti, scena takođe. Balestra je uneo čitav spektar boja, sve je kao duga. On je želeo da vizuelno čuvena baletska priča izgleda kao u nekoj bajci, bez osvrtanja na istorijski trenutak. I zašto da ne? Mora se nešto novo uneti. Pa i u koreografiji sam poštovao original nekih 50 odsto, ostalo je moj pečat i to je savremeniji element koji unosim, jer živimo u današnjem trenutku. Želim da podsetim da će sledeće sezone u našem „Labudovom jezeru” igrati i Sergej Polunjin, kako je nedavno obećao, a i prvaci Boljšoj teatra.

Konstantin Kostjukov živi u Beogradu 28 godina, a na funkciji direktora baleta Narodnog pozorišta je, kada se sve sabere, 14 godina. Prvi put je upravljao nacionalnim baletskim ansamblom od 2004. pa do 2011, a potom od 2012. do danas. Najavljujući nam da će se uz slavne goste „Labudovo jezero” igrati sledeće sezone i u „Sava centru”, kao direktor baleta je rekao :

– Nažalost, naše pozorište i scena su veoma mali i zato pominjem „Sava centar”. Nama je potrebno da se izgradi zgrada nove opere. Dok sam aktivno igrao veoma sam se mučio, morao sam da skačem u pola skoka, da ne pravim dijagonale kako ne bih porušio kulise, mi igrači smo se plašili za svoje noge. Potom, orkestarski otvor je takođe tesan za muzičare. Beogradu nedostaje zgrada opere sa tehničkim zahtevima novog doba, dok je Narodno pozorište građeno za dramu, i njegova scena ima predivnu dubinu, ali nema širinu. Nadam se modernoj operi ovde na Trgu, na mestu „Staklenca”. Ne znam da li naš budžet to dozvoljava, a možda bi nam pomogli i prijatelji iz inostranstva.

S obzirom na to da problema u svetu baletske umetnosti uvek ima, naš sagovornik nam je naveo prvi, a to je radni staž igrača i odlazak u penziju.

– Naše kolege u Makedoniji su taj problem rešile tako što su vratile zakon po kom igrači mogu da nastupaju aktivno do 45. godine. A po našem zakonu i do 65. godine. Zapravo, oni mogu da odu u penziju sa 50. godina, ali ne žele, jer tako gube platu koja je veća od penzije. Ostaju u stalnom radnom odnosu i tako je nemoguće zaposliti mlade, koji u stvari igraju glavne uloge. Oni su honorarci, iako nose repertoar i u vreme letnje pauze nisu plaćeni. U stvari, naše baletske zvezde igraju za honorar, a prvaci ne igraju, ali dobijaju plate. S tim se teško borim, idem na sve strane ne bih li to rešio. Imamo sada lepu saradnju sa premijerkom Anom Brnabić, koja razume problem i hoće da pomogne, a napravljeni su pomaci da se mladim zvezdama olakša položaj. Premijerka je omogućila da može izvestan broj mladih zvezda da se zaposli, ali pre svega treba zakon promeniti.