Četvrtak, 23.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Buka i bes književnosti

Posle pet decenija ponovo objavljena knjiga crnog talasa u srpskoj prozi „Bugarska baraka” Milisava Savića, obogaćena komentarima i esejističkim prilozima
Потпис Милисав Савић (Фото Т. Јањић)

U mutnim i mračnim poratnim vremenima, po Bogdanu Junskom, klozeti su bili jedina mesta pisane slobodne reči. Na klozetskim zidovima pisao je svako šta je hteo. „Tamo nema cenzure”, napisao je Milisav Savić u priči „Hronika sa klozetskih zidova”, objavljenoj 1969. godine u kultnoj knjizi crnog talasa u srpskoj prozi „Bugarska baraka”. Ova zbirka priča nedavno je, posle punih pet decenija, ponovo objavljena, ovaj put u izdanju „Talije” i „Raške škole”. Novo izdanje obogaćeno je komentarima samog pisca posle svake priče, kao i esejističkim prilozima za istoriju i poetiku crne proze u drugom delu knjige, pa je tako posle pomenute „Hronike sa klozetskih zidova”, Savić napisao da ga je upravo ona proslavila kao hrabrog pisca: „Nastala je, vidi se, posle studentskih demonstracija u junu 1968. Šokirala je tadašnju javnost i naslovom i sadržinom”.

Posle 1968, kažu, ništa nije moglo biti isto. Godine 1969. Nobelovu nagradu dobija Semjuel Beket, a Ninovu Bora Ćosić, dok se iste godine pojavljuju tri knjige mladih pisaca („Lepa Jelena” Miroslava Josića Višnjića, „Refuz mrtvak” Vidosava Stevanovića i „Bugarska baraka” Milisava Savića) koje su odmah imenovane kao stvarnosna ili crna proza. Bila je to uznemirujuća i do tada nenapisana slika stvarnosti, autentični dokaz da literatura može i mora da bude „buka i bes”, kaže izdavač „Bugarske barake”.

„Vuk Krnjević, kome duhovitosti i cinizma nikad nije nedostajalo, početkom sedamdesetih godina prošlog veka izjavio je da se u srpskoj književnosti pojavio jedan talentovani pisac koji se zove Vidosav Josić Savić. Vukova žaoka bila je uperena protiv Vidosava, protiv mene sigurno ne, a ne verujem ni protiv Josića. Ta žaoka bila je vrlo efektna, jer Vidosav nikako nije želeo da svoje ime veže uz Josićevo i moje. Mi smo, u najboljem slučaju, mogli biti samo njegovi učenici, ali ne i ravnopravna trijada”, piše Milisav Savić u „Malom prilogu za istoriju i poetiku crne proze”, objavljenom u ponovljenom izdanju “Bugarske barake”, gde je evocirao i uspomene na druženje sa Vidosavom pred njegovu prvu ženidbu, a opisuje i svadbu, da bi objasnio da i Stevanovićeva rana proza naročito ona iz „Refuza mrtvaka” nosi tragove duboko proživljenog.

A za onog „talentovanog pisca Vidosava Josića Savića”, Vuku Krnjeviću Vidosav nije ostao dužan u svojoj autobiografskoj knjizi „Dnevnik samoće”, kaže Savić. „Vidosav je, kažu mi, i mene tu i tamo potkačio. Valjda da se konačno izdvoji iz one Vukove sintagme o jednom dobrom piscu koji se zove Vidosav Josić Savić. Nije me to mnogo pogodilo. Jedna senka, Vidosav, udara na drugu senku, mene. A ionako ja mislim, kao i mnogi drugi pisci, da je autobiografska proza nešto u čemu se do mile volje laže! Neću se ljutiti ako mi neko kaže da sam i ja u ovom kratkom zapisu laguckao”, piše Savić u pomenutom „Prilogu...”.

„Bugarska baraka” je „otvorila bezdane ljudske tuge, svedenosti na golu egzistenciju, obesmišljenosti i gorčine”, a ta destruktivna snaga se „kao zmija sklupčala u ljudsko srce, pa banula u literaturu na direktan, opor, a ponekad i crnohumoran način”. To je „posledica nastojanja da se oponira nekim vrstama visoke stilizacije”, kaže Radivoje Mikić. U priči „Prolaze li vozovi Ibarskom dolinom” postoji rečenica: „Na jednom zidu slika Predsednika, prašnjava, naprsla stakla”. Ne samo zbog ove rečenice i „Bugarska baraka” je svrstana u prozu „crnog talasa” koja će se, kao i ostali vidovi „crnog” stvaralaštva, ubrzo naći na žestokom udaru zvanične politike.

U napadima na „crnu” umetnost sa političkih govornica i stranica režimske štampe političarima su često pomagali i sami stvaraoci i kritičari, neki s pozicija socrealizma, a većina u ime modernih poetika, napisao je Savić u jednom od priloga štampanih u ovom ponovljenom izdanju gde se naročito pozabavio zagovornicima modernih poetika koji su tvrdili da je crna proza reporterska, krajnje mimetička, jednoslojna, lokalna, pa da kao takva nije i ne može biti umetnost.

U proteklih pola veka srpska književnost je prešla zanimljiv put da bi kraj 20. veka, po Savićevim rečima, pripao postmodernoj „profesorskoj literaturi”. Ipak, početkom ovog veka, u literaturu se vraćaju postupci i ideje koje čine da književnost ponovo postaje svesna sebe i sopstvene moći.

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sreten Bozic -Wongar
Ovo je manjinski deo srpskog stvaralastva od 49% srpskog naroda. Preko 51% tog naroda zivi rasturen po svetu u diaspori. Njihov doprinos je sazet u 78 knjiga koju se izdala Srpska Misao od 1950 - 1978. stampano cirilicom.Knkjige se nalaze u arhivi biblkiotee Mrelbourne Univerziteta. Milisav Savic je imao uvid i ta izdanja tokom njegove posete Melburnu.
Boško TOMAŠEVIĆ
Kišu mnogo toga "fali" a šta mu "fali" objasnio je Nebojša Vasović u svojim dvema knjigama o Kišu. Budući da živim u tzv. "belom svetu" meni ovde (Nemačka, Francuska, Austrija) nedostaje da se imena romanopisaca poput Milisava Savića, Miroslava Josića Višnjića, Vidosava Stevanovića, Radovana Belog Markovića, Mome Dimića i još nekih čija se imena završavaju na "ić" ni malo ne čuju, dok se imena Tišme, Albaharija i, da ne govorimo, Kiša, čuju na sve strane te isti bivaju jedini pretstavnicima srpske proze druge polovine 20. veka. Ni Crnjanski se ovde ne spominje koliko navedena trojka. Molim da se ovo ne shvati da imam išta protiv srpskih pisaca Jevreja. Paul Celan, Žak Derida i brojni drugi pisci jevrejskog porekla su "moji" pisci o kojima i sâm pišem. No, da Evropa zna samo za Kiša, pisca koji nije umeo da piše, i da se uz to većina naših književnih kritičara povodi za "modom Kiš", čini mi se vrlo nepravednim prema ovde navedenim piscima ali i mnogim drugim koje ovde nisam naveo.
Шумадинац
Није проблем, г-дине Томашевићу, обратите се Служби, готово сви "ваши писци", које сте и навели у првом коментару, сарађивали су са њом. А Служба дуго памти адресе и бројеве телефона. И не брукајте се са том причом о Кишу, њега је једино мрзело да измишља причу, али му је стил раван Андрићевом, као и идејни ниво његовог књижевног дела. Он је упозоравао да ћемо, можда, сви једног дана живети у великом светском логору. То је озбиљан и писац и мислилац.
Milorad M.
Sta fali Kisu. Pet- sest njegovih kratkih prica spada u sam vrh jugoslovenske/srpske proze.
Драган
Киш је натегнут и по мало досадан. Не фали му ништа, осим тога.Ето, кад већ питаш.
BOŠKO TOMAŠEVIĆ
Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić, Vidosav Stevanović, eto valjane srpske trojke romanopisaca kojom se srpska književnost mora ponositi. Ovim imenima valja dodati Radovana Belog Markovića, Miodraga Bulatovića, Oskara Daviča, Radomira Konstantinovića, Momu Dimića - i velika priča srpske prozne književnosti druge polovine dvadesetog veka je završena, doduše, donekle (no ne odveć) skraćena, ali vrhunci su tu. Samo bez mutnog Kiša i njegovih prenemaganja.
Danilo Kis
“‎Bejah zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom.” Za mene ovo nije prenemaganje nego vidovitost: ono o cemu je Kis nekad davno pisao je bilo istina kako u vreme osme ofanzive tako i danas. Ko zeli moze da zabije glavu u pesak, tako je lakse?
B. Pekic
Tako je!
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.