Simon Vejl o ukidanju političkih partija

Kada filozofski, mistički i aksketski duh, kakav je bila Simon Vejl, promišlja javni i politički život svoga doba, a to je bilo teško vreme Drugog svetskog rata, zaključci su dalekosežni i beskompromisni.

Nema lakšeg puta u njenim tekstovima „Ličnost i sveto”, „Borimo li se za pravdu” i „O ukidanju političkih partija”, u knjizi nazvanoj upravo po ovom poslednjem eseju (u izdanju „Službenog glasnika”), a postoje samo razlozi istine i glasovi čistote u svakom čoveku: „Zašto mi se nanosi zlo?”. Ove tekstove, iz poslednje faze autorkinog života, čitamo u prevodu Nebojše Zdravkovića, uz uredničku pažnju Jovice Aćina.

Simon Vejl (1909–1943) bila je jedna od prvih žena koja je završila najugledniju školu za filozofiju u Francuskoj – Ekol normal superijer, zajedno sa Simon de Bovoar. Bila je učesnica Španskog građanskog rata, pripadnica francuskog Pokreta otpora. Solidarisala se sa obespravljenim radnicima, sa ranjenicima u ratu. Malo je jela, osećajući patnju onih koji gladuju, izbegavala je svaku udobnost. Bila je Jevrejka, ali je posle jednog mističkog iskustva prešla u katolicizam. Posle ulaska Nemaca u Pariz, sa porodicom je izbegla u Marsej, a zatim u SAD, da bi od tuberkuloze preminula u Londonu 1943. godine. Njen kratki život bio je oličen u empatiji i neprestanom radu. Čitala je i prevodila Homera, Heraklita, Eshila, Sofokla, divila se Platonu, učila je sanskrit, pisala je o religiji, o problemima društva u ratu i miru.

Za Simon Vejl partije su mehanizam zbog kojih nijedan duh ne posvećuje pažnju dobru, pravdi i istini.

Postavlja pitanja o tome zašto postojanje političkih partija smatramo neophodnim, koji su njihovi razlozi, da li su dobro sredstvo u postizanju demokratije.

Budući da je cilj neke političke partije nejasan, a njena egzistencija jeste opipljiva, Simon Vejl zaključuje da je neizbežno da partija sama sebi postane taj cilj. Vejl razvija ovu tezu tvrdnjom da se jedna politička partija, odsustvom misli, nalazi u „neprestanom stanju nemoći, koja uvek doprinosi nedovoljnosti vlasti kojom raspolaže”. Ona ističe da je suštinska tendencija partija totalitarna, ne samo u okviru jedne države ili nacije, već u odnosu na čitavo čovečanstvo. Primer je imala pred očima – nacionalsocijaliste.

„Partije su organizacije javno i zvanično konstituisane na takav način da u dušama ubijaju smisao istine i pravde. Kolektivni pritisak se na širu publiku vrši propagandom. Priznati cilj propagande jeste da ubedi, a ne da komunicira pod svetlošću. Hitler je veoma dobro uvideo da je propaganda uvek pokušaj potčinjavanja duhova. Sve partije vrše propagandu. Ona koja to ne bi radila, nestala bi zato što bi druge partije nastavile time da se bave. Sve partije priznaju da vrše propagandu. Koliko god da su lažljive, međutim, nijedna neće tvrditi da radi na obrazovanju javnosti i formiranju suda vaskolikog naroda”, pisala je Simon Vejl. Po njenom mišljenju, postoji samo jedna istina, i nju ćemo promišljati „ne zato što smo Francuzi, katolici ili socijalisti, već zato što nas neodoljiva svetlost prisiljava da mislimo tako, a ne drugačije”. Sledstveno tome, čovek koji je pripadnik neke političke partije, i koji prihvata tu nužnost da bi učestvovao u javnim poslovima, nalazi sebe u laži, jer nije izabrao vernost sopstvenoj unutrašnjoj svetlosti i biva kažnjen unutrašnjom tamom. Ovakva vrsta nužnosti po mišljenju Simon Vejl predstavlja po sebi zlo, zbog čega treba ukinuti političke partije.

Simon Vejl je u svoje vreme uočila jednu za nas aktuelnu okolnost, a to je da ustanove koje regulišu javni život u nekoj zemlji uvek utiču na sveukupnost mišljenja „jer je takav prestiž moći”. Zatim se u bilo kojem području zauzima stav „za” ili „protiv” nekog mnjenja, što je „tačna transpozicija partijskog duha”, da bi ljudi koji demokratski priznaju najrazličitija mnjenja sasvim izgubili smisao za istinito i lažno.