Zapaljive vode Zaliva

Nema sumnje da je nafta rasuta po vodi Omanskog zaliva dodatno rasplamsala američko-iransku tenziju, ali ko je odgovoran za uništenje norveškog i japanskog tankera?

Sjedinjene Države, koje imaju značajno pomorsko prisustvo u području, ne sumnjaju da se radi o „državnom faktoru” – Iranu. Iako čvrstih dokaza nema, mnogi ih slepo slede. Teheran demantuje. Deo američkih saveznika sumnja u pouzdanost dokaza.

Prvi odgovor državnog sekretara Majka Pompea bio je zahtev za hitnom sednicom Saveta bezbednosti – a ne vojna akcija – ali to ne znači da militantni krugovi Pentagona neće tvrditi da Iran „ponižava” Ameriku i da je vreme za ograničene udare, poput onih koje je Donald Tramp naredio protiv režima Bašara al Asada u Siriji 2017.

Američki predsednik razmatra mogućnost raspoređivanja dodatnih 6.000 vojnika po Zalivu, ali istovremeno obnavlja ponudu za direktne razgovore – koje Teheran odbija, jer smatra da o nuklearnom sporazumu koji je Tramp jednostrano raskinuo maja 2018. nema šta više da se pregovara.

Vašington je potom prihvatio strategiju maksimalnog pritiska na Teheran kako bi ga prisilio da ponovo pregovara sporazum potpisan sa šest svetskih sila 2015. Iranu su zavedene nove sankcije koje bi trebalo da uguše iransku ekonomiju, pre svega da onemoguće izvoz nafte.

Iran godinu dana pokazuje visok stepen uzdržanosti, ali Tramp ne odustaje od pritiska. Početkom maja odlučeno je da više nema olakšica zemljama koje kupuju iransku naftu, što znači da će se i one naći na udaru američkih sankcija.

Suočen s perspektivom nultog izvoza, Teheran je ranije zapretio da će u tom slučaju blokirati tesnac Hormuz, kojim prolazi oko 30 odsto ukupnog svetskog pomorskog transporta nafte – dovoljno da Iran bude prvoosumnjičeni, nedovoljno kao puno objašnjenje.

Kritičari podsećaju da Iran ima istoriju sličnih napada, uključujući i one u maju, kada su oštećena četiri tankera, mada nije dokazano da iza njih stoji Teheran, koji je zbog toga uveren da Vašington samo traži izgovor za napad.

Posle tih akcija, Trampova administracija uzvratila je slanjem dodatnih kontingenata vojnih snaga za Zaliv, dok je savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton – zakleti protivnik teheranskih vlasti – slao preteće poruke.

Bela kuća saopštila je da je obnovila režim odvraćanja koji je „ispario” u vreme Baraka Obame – što je besmisleno tvrđenje jer Iran nije ni razmišljao o bilo kakvim operacijama otkako su 2013. otvoreni ozbiljni pregovori koji će dve godine kasnije dovesti do potpisivanja nuklearnog sporazuma. Ništa tu nije bilo za „obnavljanje” – kriza je čist proizvod Trampove antiiranske opsesije.

Iran ima dovoljno moći i ponosa da ne ćuti, ali zašto bi opasno provocirao udarom na tankere kada bi da izbegne rat koji bi ga skupo koštao? Zašto bi iranske vlasti organizovale sabotaže u Zalivu u trenutku kada je u Teheranu boravio prvi japanski premijer posle 40 godina? Šinzo Abe pokušao je da domaćine nagovori da prihvate Trampov poziv na nove direktne pregovore.

Iranski režim je usred diplomatske ofanzive kako bi se SAD izolovale, a ojačala podrška Rusije, Kine i Evropske unije – koje su za očuvanje sporazuma. Ukoliko su Iranci osmislili ili čak izveli napade, Amerikanci ne samo da bi imali povod da napadnu pomorske baze Revolucionarne garde već bi imali argument da Evropljane ubede da napuste nuklearni sporazum. Sve protivno interesima Teherana.

Zvuči logično, ali samo sa stanovišta „umerenih” iranskih lidera kakvi su predsednik Hasan Rohani i šef diplomatije Muhamed Džavad Zarif. Šta ako operacije iza njihovih leđa organizuju konzervativci poput Revolucionarne garde, koju je u aprilu Vašington proglasio za terorističku organizaciju?

Tvrdo krilo iranske politike, uz zaštitu vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija, od starta je bilo protiv bilo kakvog otvaranja Irana prema svetu, posebno protiv normalizacije sa Zapadom. Njima su pretnje da će Iran obnoviti proces obogaćivanja uranijuma ili da će blokirati Hormuz nedovoljne.

Ako se zaista radi o dramatičnoj promeni odnosa političkih snaga u Iranu, onda je i to direktna posledica Trampove politike. Šefa Bele kuće mnogi su upozoravali da bi jačanje pritiska za posledicu moglo da ima radikalizaciju u Teheranu.

Mogući izvršitelji su Hutu pobunjenici u Jemenu, koji imaju podršku Irana i u poslednje vreme su izveli raketne napade ciljajući i Rijad. Teheran pokušava da neutralizuje svaki pretekst vojnog sukoba u Zalivu, ali pitanje je da li ima punu kontrolu nad jemenskim pobunjenicima. Da se ne pominju baze Al Kaide i filijale Islamske države koje su sposobne za operacije protiv tankera.

Činjenica da veoma sofisticirane obaveštajne službe nisu u stanju da pruže tačan odgovor ko je počinilac, navodi na dilemu da možda i ne treba da se zna ko zaista stoji iza pomorskih operacija u Zalivu. Amerikanci, Saudijci i Emiraćani imaju sve razloge da sabotaže pripišu Iranu.

Rata nema, i teško da će ga biti, ali ukoliko se militantni scenario ostvaruje, onda bi Tramp mogao da se uhvati za ruku sa Džordžom V. Bušom: i on je analfabetskom politikom u Iraku zapalio Bliski istok, a terorizam džihadista Islamske države pretvorio u globalnu pretnju. Američki predsednik sabotira diplomatiju, ali je pitanje koliko daleko je spreman da ide.