Paravani demokratije

Aktuelna srpska vlast je kao ostriga: kada pokušate da je otvorite i dodate limun demokratije, ona se zatvara i spazmatično steže. Fatalistički čuva sebe i umišljaj da je sve što zna – a zna sve – najbolje za građane ove zemlje.

Protesti po Srbiji jenjavaju, njihovi zahtevi su se konačno okupili oko održavanja fer i slobodnih izbora koji slede 2020, a čitava situacija je na površinu istisla zanimljiv politički fenomen koji nije ekskluzivno naš: kako demokratija doprinosi autoritarnosti?

Demokratija je uvek u nekoj vrsti krize jer konstantno preusmerava pogled sa manje ili više nezadovoljavajuće sadašnjosti ka budućnosti još neispunjenih obećanja. Kapacitet nade ravan je snazi demokratije, a kada on nestaje neizbežna je kriza njene prakse, institucija i ideala.

Pojavila se kasta političara koji vešto koriste demokratske instrumente da bi ih istovremeno de fakto stavljali van snage. Oni birače zavode porukom da je za rešavanje krize potrebna čvrsta ruka, pa moć tako postaje monopol jednog lidera, a državne institucije se praktično stavljaju van snage. Stvarne ili, još češće, fabrikovane krize smenjuju jedna drugu.

Populistički i autoritarni pristupi vlasti postaju atraktivniji od demokratskih. Nasuprot liberalnoj demokratiji, promoviše se „neliberalna”, koja opako zloupotrebljava demokratske atribute da bi stvorila svet ograničenih sloboda i neograničene lične ili partijske moći. Nacionalizam spaja zajednice pod vođstvom demokratski izabranih, ali autokratskih vođa.

Fenomen je globalni. Demokratija je pod opsadom u SAD. U Britaniji bregzit cepa političko tkivo stvarano vekovima. U Nemačkoj je kancelarka u odlasku, a u Francuskoj se predsednik bori sa opadajućim rejtingom. Demokratija je uništena u Rusiji, Turskoj, Egiptu, Venecueli... Ugrožena je u Kini, ozbiljno potkopana u Italiji, Poljskoj ili Mađarskoj.

Kriza demokratije usledila je posle ekonomske i migrantske krize dosad neviđenih razmera. Ako je industrijska revolucija olakšala Karlu Marksu da propagira svoj „Komunistički manifest”, informaciona revolucija omogućila je populistima, nacionalistima i autoritarcima savršene medije za širenje lažnih vesti.

To je milje, ali zašto toliko novih autokrata zdušno učestvuje u demokratskom pozorištu iako su valjda svesni da će se pre ili kasnije razotkriti prava priroda njihovih režima?

Pošto ne mogu da iskoče iz okvira parlamentarizma, političarima su, kada obezbede moć, i dalje neophodni glasovi – a ne meci i pendreci. Aspiranti znaju da moraju da iskažu posvećenost demokratiji – iako ona nije njihov preferencijal.

Drugi razlog za postojanje fiktivne demokratije je manje vidljiv: savremene autokrate su ranjivije od svojih istorijskih modela. Znaju da treba da strahuju od moćne kombinacije uličnih protesta i društvenih mreža, jer zapaljiva smesa „vruće ulice” i informacione tehnologije svakako nije prijatelj bilo kakve autoritarnosti.

Autokrate se ne usuđuju da otvoreno lome otpor. Štaviše, dok se oslanjaju na manje ili više sofisticirane metode blokade nezadovoljstva, ispred sebe guraju štit demokratije da bi osnažili sopstvenu vlast.

Demokratski poredak sadrži najdragoceniji začin autokrata: daje im legitimitet. Vlast koja počiva na volji naroda je legitimnija, a time i manje ranjiva, od režima čija moć počiva na represiji. Iako sve može da deluje varljivo, demokratije generišu legitimitet, makar i privremeno.

Trik kome autokrate pribegavaju da bi sopstvenu vlast prikazale kao demokratsku nije posebno maštovit: podržavaju postojanje svih institucija i rituala demokratije. Problem je u tome što su sve to Potemkinova sela.

Povremeno se, ili češće, održavaju izbori propraćeni skupim medijskim kampanjama, marševima, mitinzima, čak i debatama. U danu izbora, milioni čekaju u redovima na biračkim mestima. Rezultat je da autokrata redovno pobeđuje.

Rusija je primer par ekselans, a politički model Vladimira Putina postaje primer za ugled i autokratama koji su u EU i onima širom sveta.

Sačuvana je fasada demokratije, niko ne može da kaže da ne postoje predsednik države i šef vlade. Ustavna ovlašćenja su nebitna. Suština je u tome da se vlast nalazi tamo gde je autokrata.

Zašto autokrata ne skine masku i time sačuva sebe od zloupotrebe države i njenih resursa kako bi ostvario prednost nad rivalima jer sve mahinacije ne mogu da prođu neopaženo? Skidanje maske ne bi bilo teško.

Niko ne bi bio iznenađen da je Putin raspisao referendum kojim se ukidaju vremenska ograničenja njegovih mandata. Niko se ne bio čudio da Duma i Vrhovni sud podrže predsednikov manevar da ostane na vlasti. Obe te institucije su deo iste veštačke fasade demokratije iza koje se Putin krije. Tokom 19 godina nijednom nisu pokušale da spreče predsednika da radi šta hoće.

U našem regionu nedemokratska tranzicija našla je uporište u kolektivnim događajima prošlosti, u nacionalizmu propraćenom drugim vrstama trauma. U Srbiji su naprednjaci brzo naučili lekciju: iza paravana demokratije stvoren je ambijent u kome su institucije ikebana neophodna za pokazivanje EU, uslovi za fer i slobodnu političku utakmicu nepostojeći, kao i pravo na kritičku reč. Socijalna pravda je zapostavljena, a nasilje je u porastu.

Demokratizacija bez promena. Kretanje u mestu. „Treba menjati sve da se ne bi promenilo ništa”, pisao je slavni Sicilijanac Tomazi de Lampeduza.

Demokratija je postala popularan brend. A nije uvek bilo tako. Pre četiri decenije diktatori po Africi, Aziji ili Latinskoj Americi nisu se uopšte trudili da deluju demokratski. Verovatno zato što su se osećali bezbednije od autokrata ovog vremena. Što je neki napredak.