Četvrtak, 09.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
DVADESET GODINA OD NESTANKA PROF. DR ANDRIJE TOMANOVIĆA

Zajednička rana još krvari

Kabinet Tomanovića je bio mesto razgovora, mesto prijatne i nesebične pomoći za sve. A onda je 24. juna 1999. izašao iz njega, prešao put koji je 36 godina svakoga dana prelazio, i nestao. Bez glasa i traga...
Андрија Томановић у свом кабинету (Фото: породична архива)

Priština – „Andriju sam sreo uveče, uoči otmice. Rekao sam mu: – Doktore, moramo da idemo odavde, opasno je. Sa svih strana stižu vesti o zločinima, ubistvima i otmicama. On kaže: – Ne pada mi na pamet! Hiljadama Albanaca sam spasao život, potrebni smo ljudima ovde. Sutradan sam napisao vest da je nestao”, kaže novinar iz Prištine Miki Mihajlović. Bio je 24. jun 1999, pre dvadeset godina, i tako je počela potraga za profesorom, izuzetnim hirurgom, suprugom i ocem, za Andrijom Tomanovićem, jednim od najvažnijih ljudi Prištine.

„Kad smo ga pred upad Albanaca molili da se povuče rekao je: – Ja sam iz porodice pomorskih kapetana, znam gde mi je mesto kad brod tone”, svedoči Jovanka Maoduš, pravnica Hirurške klinike u Prištini.

Iz kamene vile srpske porodice Tomanovića u Lepetanima, u Boki Kotorskoj, vekovima se gledalo i prema moru i prema kontinentu. Andrijin predak Lazar Tomanović bio je predsednik vlade kralja Nikole, pisac, urednik, prvak Srpske stranke, poznavalac Njegoša. Profesorov otac Vaso se otisnuo iz tih kuća i otplovio do Dubrovnika gde mu se, u braku s Katicom iz čuvene dubrovačke porodice Franasovića, 1936. godine rodio sin Andrija. Odatle je otišao u zaleđe, na kontinent. U Skoplju je Vaso Tomanović postao asistent Aleksandru Beliću, čuvenom naučniku i filologu.

Porodična lađa Tomanovića sa svim svojim nasleđem, znanjima i gospodstvom nastavila je da putuje zaleđem i zaustavila se u Prištini gde Andrija početkom šezdesetih godina prošlog veka počinje da radi na Medicinskom fakultetu. Tu gradi institucije i pomaže ljudima. Njegov uticaj, znanje i gospodstvo određivali su smisao i nadu da će jedan prostor imati srećnu budućnost. U tom svetu, ograničenom ideologijom, gospodstvo je bilo mera zaštite i zalog za budućnost. Nekako u to vreme, pojavio se i njegov nešto stariji kolega Albanac. Uvek u besprekornom odelu, uvek sa šeširom i štapom, uvek gospodin. Svi surovi lomovi i previranja, svi angažmani Andrije Tomanovića i njegovog kolege Albanca, sve funkcije i položaji bili su usmereni na pomoć ljudima i pravičnost prema svima.

Kada je sredinom devedesetih svemoćni Mihalj Kertes, direktor tadašnje Savezne uprave carina, za prištinsku kliniku poslao neki skupi automobil upravnik Tomanović je odbio jer nemaju račun i otpremnicu. Njemu je bio dovoljan „jugo”.

Kabinet Tomanovića je bio mesto razgovora, mesto prijatne i nesebične pomoći za sve, a onda je 24. juna 1999. izašao iz njega, prešao put koji je 36 godina svakoga dana prelazio, i nestao. Bez glasa i traga kao da je potonuo na dalekoj i nepoznatoj pučini. Znao je sve bolesti svoga grada i svojih sugrađana. Njegov kolega Albanac je ostao u Prištini. Isti šešir, isti štap, isto odelo, isti pogled na svet. U novoj administraciji došao je red da postane penzioner i da prima Unmikovu penziju od 45 evra. Pribavio je dokumentaciju, završio papirologiju i onako prepoznatljiv, nalik na spomenik, otišao po svoju penziju. Stao je ispred šaltera, a službenica s one strane stakla ga je pogledala i rekla: „Stari, hoćeš li da staviš prst ili da potpišeš?” Zastao je nekoliko trenutaka i rekao: „Staviću prst!” Stavio je prst na svoj život, na gospodstvo i potonuo u moru sveta koji nije sposoban da ga prepozna. Njegovo ime nije dobro pominjati zbog njegove porodice.

Na drugoj strani, nestao je Andrija Tomanović odlukom OVK i njihovih vođa, nestale su institucije koje su radile za sve i u kojima je bilo najviše dodira Srba i Albanaca. On je odabran za nestajanje da bi nestao Medicinski fakultet, da bi nestao Univerzitetski klinički centar i da bi konačno prestala mogućnost komunikacije dva naroda. Uzaludno su pisana pisma najvažnijim svetskim institucijama, uzaludno je traženo od Kfora i Unmika da nešto urade, da rasvetle njegovu sudbinu. Njegova supruga Verica rukom ispisuje vapaj Majklu Džeksonu, prvom komandantu Kfora, da joj hitno oslobode supruga; potom moli predsednika Srbije Milutinovića „da u granicama svojih mogućnosti, još jednom pokušate da spasete život moga supruga”. Onda se ređaju Kušner, Sadako Ogata, Kofi Anan, svedočenja u američkom Kongresu „jer možda je još živ!” Kako je vreme proticalo pisma imaju sve manje nade, a sve više topline i ljubavi.

„Dragi deda, ja sam tvoj unuk Andrija, imam sedam godina, idem u prvi razred osnovne škole. Učiteljica me je pohvalila. Ovoga leta sam bio u Lepetanu, naučio sam da plivam. Vole te tvoji unuci Aleksandar i Andrija”, pišu unuci svome nestalom dedi i traže od bake da ih šalje. „To su zamotuljci, stoje na mome stolu, slala sam ih Crvenom krstu”, priča Verica Tomanović.

Očekivalo se, i još se očekuje, da će neko progovoriti. Dok je bombardovanje trajalo, operisao je teško ranjenog vojnika Oslobodilačke vojske Kosova. U pola noći su ga zvali, jer se znalo da samo on može da ga spase. I Gaši je preživeo, i danas je živ. Negde, pre pet godina, pojavio se u Beogradu britanski oficir i gotovo u ispovesti pričao kako je garantovao doktoru Tomanoviću bezbednost i da je on poverovao tim garancijama, da je ostao i da je ubijen. Naknadna savest oficira Kfora je opšte mesto, a istina je nešto sasvim drugo.

Kolega, profesor Ljubiša Baščarević mu je govorio: „Ajmo, Andro, do Zubinog Potoka, da vidimo kako će biti.” Andrija mu je kratko odgovorio: „I ti si me izdao!” Ostao je jer je verovao svojoj misiji, a ne rečima Nato vojnika i njihovoj misiji.

Hirurzi su govorili da u teškoj i masivnoj rani doktor Andrija majstorski prepoznaje putanju metka i zaustavlja krvarenje. Kako danas niko ne može da prepozna put Andrije Tomanovića? Njegova otmica je poput metka razorila grad, odnose, prijatelje i porodicu. Nema Kfora, nema Unmika, nema Euleksa, nema pravosuđa i prijatelja, nema bivšeg kosovskog ministra zdravlja Aljuša Gašija koga je operisao dr Tomanović, nema ih da prepoznaju putanju otmice i da, na ogromnoj opštoj rani, zaustave krvarenje.

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Natasa Dacovic
Saosecam se sa porodicml otetog prof. Dr. Tomanovic, zahvaljujuci njemu danas sam ziva i zdrava.
Filipovic Bozidar
Teska i tragicna zivotna prica izvanredno napisana sa naseg RASPETOG Kosova i Metohije...bravo za divnog borca za spas nase namucene Pokrajine Zivojina R. koji pokazuje da se i ostrim i istinitim perom moze i TREBA boriti za ocuvanje i opstanak naseg "svetog i neotudjivog" dela drzavne teritorije..
Blagoje Novakovic
Izuzetno dobro i koncizno opisana tragedija otmice neduznog Dr Andrije Tomanovica. Da li ce ikada kazna stici otmicare koji cine zlo neduznom narodu? Hvala autoru clanka Zivojinu Rakocevicu kao i Politici koja je clanak objavila. Samo nastavite da pisete i objavljujete istinu. Ovakve i slicne situacije pocinjenih zlodela na neduznom narodu treba prikupiti i objaviti na engleskom. To je jedan od nacina da deo istine dospe do medjunarodne zajednice.
Милутин Филиповић
Био сам у то време у Приштини. Злочини од стране шиптарских терориста дешавали су се свакодневно. Томановић је нестао 24 јуна а мени и још неколицини Срба (сутрадан у подне) десила се једна изузетно драматична ситуација у којој је од стране шиптарских терориста рањено више људи код зграде скупштине општине. Ратно стање је укинуто 26 јуна, а ја сам Приштину напустио 29 јуна. Сећање на Томановаћа и остале невине жртве из тог времена, никада не бледе.
Željko
Sažeto,pronicljivo,izvanredan opis istinite (nažalost....priče)hvala Живојинu Ракочевићu na tome.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.