Svila iz čaure

Raskošnu svilu, jednu od najlepših tkanina, stvara neugledna bela gusenica u svojim pljuvačnim žlezdama.

Pre više od 4.000 godina, Kinezi su otkrili prvu „prirodnu fabriku” svile. Bila je to svilena buba, robusna gusenica koja iz svog tela izlučuje tanane svilene niti, vlakna za skupocene, predivne, svetlucave, nežne tkanine.

Životni put svilene bube počinje od sivkastog leptira, čije ženke u prirodi polažu jaja na grančice duda. Jajašca su žućkasta, sitna i iz njih se legu bele neugledne gusenice. Veoma su izbirljive i halapljive. Jedu samo mlado i sveže dudovo lišće. Za svog života od oko 35 dana gusenice pojedu od 800 do 1.000 kilograma lišća duda. Hrane se šest puta dnevno, a „poste” jedino kada se presvlače.

U poslednjoj fazi razvoja gusenica se opreda nitima koje ispušta iz svojih pljuvačnih žlezda. To je sirupast sok koji se na vazduhu stvrdne u tanka svilena vlakna. Od njih gusenica pravi sebi čauru nalik na poveći kikiriki, udobnu kolevku u kojoj će se pretvoriti u lutku. Iz čaure će ponovo izleteti dežmekasti leptir.

Ali, odgajivači svilene bube to ne smeju dozvoliti. Ako se leptir jednom izvuče iz čaure, mora da je probuši, pa ona postaje bezvredna. Da bi se iz čaura izvukle valjane niti, život ovog vrednog insekta mora se prekinuti: čaure se stavljaju pod uticaj vodene pare, zatim u vrelu vodu, da bi se posebnim postupkom i mašinama iz njih odmotali svileni konci.

Končić svilene koprene, kojim se gusenica obavija sastoji se iz dve međusobno slepljene niti, prečnika od osam do 10 mikrona (jedan mikron je hiljaditi deo milimetra). Ima gusenica koje predu još tanje niti. Za končić japanske svile debljine jedan milimetar, potrebno je, na primer, 4.000 niti svilene bube, a isti takav končić kineske svile čini čak 12.000 niti koje je isprela gusenica.

Jedna gusenica isprede od 2.000 do 4.000 metara svilene niti. Međutim, samo se oko 800 metara može odmotati iz čaura i upotrebiti za svilu. Ostatak se ne baca, već se takođe korisno upotrebi u izradi tekstila.

Put svile

Svila je nekada bila privilegija vladara i bogatih ljudi, jer je bila veoma skupa. U Kini su otkrivene mnogobrojne grobnice u kojima je nađena odeća umrlih od svile veoma tankih niti i divnih boja. U Kini se nalazi i takozvani „Put svile” dug 7.000 kilometara kojim su trgovci još pre naše ere prevozili kinesku svilu za Egipat i zemlje Sredozemlja. Način pravljenja svile bio je tajna, a njeno odavanje najstrože kažnjavano. Ipak, tajna svilene bube je „procurila” zahvaljujući dvojici persijskih kaluđera, koji su prokrijumčarili njena jajašca u bambusovim štapovima. Preko Vizantije svilena buba je dospela u Evropu, da bi se zatim raširila po celom svetu.