Četvrtak, 11.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Politička akrobatika

Студенти на демонстрацијама на Медицинском факултету 4. јуна 1968.

Najmanje se vladarske veštine mogu osporiti Josipu Brozu Titu. Mogao je sve da obavi po kratkom postupku: imao je celu državu na dlanu. Mešao je karte kako je želeo, a često se služio trikovima u obavljanju poslova. Vrhunsku političku akrobatiku izveo je prilikom junskih studentskih demonstracija 1968. godine, koje su uzdrmale Jugoslaviju.

Demonstracije su došle kao grom iz vedrog neba. Zbunjeno i nepripremljeno, srpsko rukovodstvo je delovalo obezglavljeno. Svako je radio po svom instinktu. Na jednoj strani Miloš Minić, na drugoj Petar Stambolić, Branko Pešić, šef policije Bugarčić i razni komiteti. Policija je bila u mobilnom stanju, a vojska na oprezu. Studenti su neposredno kontaktirali sa generalima. Na jednom od ovih susreta, upitan je general Dolničar „da li je mogućno da vojska puca na studente?” Sa prijateljskim osmehom i roditeljskom brigom, general je dogovorio: „To nije moguće, ali vam savetujem da, ako naiđe vojska – raziđite se!” Time je sve rečeno.

Mada je studentska pobuna zahvatila Evropu, jugoslovensko vođstvo je bilo uvereno da će nas ta čaša mimoići. Po povratku iz Mongolije (april 1968), na moskovskom aerodromu Tito se sreo sa Brežnjevom, koji se zainteresovao kako će Beograd reagovati ako se studenti pobune. Tito odlučno odgovara: „Ne, to kod nas ne može da se dogodi.” Dogodilo se.

9. jun 1968

Tito je u početku ostavljao utisak vladara savršeno mirnog, koji celom događaju ne pridaje poseban značaj. Bliski saradnici, međutim, primećuju njegovu zabrinutost, a najviše ličnu povređenost. Doveden je u pitanje prestiž vođe koji uživa široku podršku. On je često osuđivao „političko podzemlje”, apostrofirajući univerzitete u Beogradu i Zagrebu i književne krugove. Prekorevao je rukovodstva što ne preduzimaju oštrije mere: „Ja njima kažem, oni me ne slušaju!” Uvek je pohvalno govorio o radnicima, omladini i Armiji. Utoliko pre ga je pogodio studentski ustanak.

Važan dan, 9. jun 1968. godine, koji određuje sudbinu studentske pobune. Svi očekuju najavljeno Titovo obraćanje javnosti. Njegova je reč poslednja.

U redakciji „Borbe”, gde sam tada bio novinar, obavešteni smo da je zakazana sednica Izvršnog komiteta posle koje će Tito dati izjavu Beogradskoj televiziji. Jedino pribrano deluje direktor lista Moma Marković, član CK Jugoslavije, inače brat Draže Markovića. Ponaša se kao čovek koji je upoznat šta će Tito reći. Tako se došlo na ideju da se unapred pripremi redakcijski uvodnik, koji će se pojaviti istog dana kada i Titovo obraćanje javnosti.

U Palati Federacije govorili su svi članovi Izvršnog komiteta, koji su, sa manje ili više žestine, osudili studente, verujući da govore ono što Tito misli. Najveća kritika je upućena njihovim vaspitačima, profesorima. Pominjane su i strane službe koje „pletu mrežu”, kao i pristalice Đilasa i Rankovića. Dobar deo krivice svaljen je na štampu, za koju je rečeno da je „svojim prekomernim informisanjem podsticala studente na pobunu”. Tito je zaključio sednicu u 13.30 časova i saopštio da će se odmoriti i dati izjavu televiziji.

U 16 časova, u Palati Federacije, posao su obavili direktor televizije Zdravko Vuković i novinar Jovan Šćekić. Prema njihovom svedočenju, Tito je bio dobro raspoložen. Govorio je ležerno kao da obavlja rutinski posao. Pomenuo je „neprijateljske strane elemente koji ne stoje na socijalističkim pozicijama”, ali je stao na stranu studenata: „O omladini nismo dovoljno vodili računa, u njoj smo videli samo đake u školama.”

„Mlado žito i kukolj“

Ovakav Titov istup nije očekivan. U njegovim bliskim krugovima se znalo da o pobunu misli sve najgore. Ali, maršal ne bi bio ono što jeste da bez preke potrebe koristi silu, kad može drukčije. Umeo je u delikatnim situacijama da vidi ono što je korisno i moguće. Kad je izgovorio svoju poruku naciji, ustao je od stola, pozdravio se sa Vukovićem i Šćekićem, i više za sebe, kao da se pravda zbog onog što je izgovorio, kratko je rekao: „E, i ovaj posao smo završili. Tako je to, drugovi, kad se nekoliko mangupa ne pohapsi na vreme!” Koga je imao na umu, ubrzo će se saznati.

(/slika2)Dok teče ova priča, u redakciji „Borbe” su urednici trljali ruke. List će imati ekskluzivu, prvi komentar Titovog nastupa. Već po podne, u času dok je sniman intervju, složen je uvodnik pod naslovom „Mlado žito i kukolj”, koji su sročili dvojica profesionalaca. Kraj njih se našla i flaša viskija, koja se tanjila kako se zagrevao tekst. Novine su pripremljene za štampu, samo se čekalo Titovo izlaganje. A sadržaj uvodnika je u skladu sa prethodnim obaveštenjima – da će Tito osuditi studentsku bunu. Već u naslovu se video stav uvodničara: postoji mlado, nezrelo žito koje treba uzgajati, i opasni kukolj koji truje zdravlje biljke. Uz izvesna opravdanja, kao što je težak socijalni položaj mladih, pljuštale su optužbe protiv „galamdžijskih demonstracija”, umesto da se izlaz traži „na liniji daljeg unapređenja samoupravnog sistema”.

Kao i obično, to veče smo sedeli u klubu redakcije, u iščekivanju svežih primeraka novina. Niko nije slutio sa čim ćemo se suočiti. Na prvoj stranici, sa leve strane Titovo izlaganje, a sa desne „Borbin” uvodnik, dva teksta o istoj temi, a različitih poruka. Tako nešto se nije moglo zamisliti. Da „Borba” misli drukčije od druga Tita, taman posla!

Nastala je opšta pometnja, uz komentare: „Ljudi, je li ovo moguće!” Urednik spoljnopolitičke rubrike Obren Milićević predložio je da se uništi štampani tiraž i spremi novo izdanje, bez uvodnika. Takvu odluku je mogao da donese samo direktor Moma Marković, inače šef koji je, i pored ovakvih epizoda koje su nas pratile, ostao u lepom pamćenju novinara. I sam uznemiren, Moma se složio da je neprijatno to što se dogodilo, ali da ne treba stvarati paniku: „Daj još da vidimo” rekao je, izašao iz kluba i posle petnaestak minuta saopštio da se ništa ne menja: „Neka sve ostane u prvobitnom obliku.”

Direktor je očigledno u međuvremenu obavio telefonski razgovor sa nadležnim zvaničnicima. Ubrzo se pokazalo da nije bilo greške, samo je u pitanju „raspored posla”. Ono što je napisano u „Borbi”, to je izvorna politika, to misli i Josip Broz, a ono što je on rekao namenjeno je javnosti i studentima koje je trebalo umiriti. Sledećeg dana je objavljen novi komentar „na Titovoj liniji”, uz stidljivo priznanje da je „uvodnik, ranije pisan, donekle imao drukčiji ton”.

Ovo političko pozorište je zaokruženo nekoliko dana docnije na informativnom sastanku u CK Srbije (14. jun), sa direktorima vodećih glasila, na kojem je rečeno da Tito „ne ocenjuje negativno ’Borbin’ uvodnik”. Bio je to jedinstven slučaj da se vodeće partijske novine suprotstave Titovom gledištu, ali uz Titovu saglasnost.

Kraj demonstracija

Mnogima je pao kamen sa srca, olakšanje je opšte. No, dalji događaji su nastavljeni uznemirujućim tokom. Posle studentske pobune, nizale su se političke afere, a Tita su sve više opsedale neprijateljske snage koje je video u štampi, na Beogradskom univerzitetu i među disidentskim intelektualnim grupama. Pominjao je i demokratiju, uz obaveznu napomenu da „demokratija nije za nedemokratske elemente”.

U javnim istupima često je pominjao „beogradsku čaršiju” i „beogradsko podzemlje”, a fiksacija mu je bio Beogradski univerzitet. Nije zaboravio studentsku pobunu, i nju je pripisivao problematičnim profesorima: „Šta smo mi dosad, drugovi, učinili? Nismo makli nijednog čovjeka. Na Beogradskom univerzitetu, na primjer, tačno smo znali ko je izazvao i ko je zapravo bio protagonista onih poznatih nemira studenata. To je bilo poznato, a ipak su ti ljudi ostali tamo i dalje.” (Iz govora u Karađorđevu, jesen 1971).

Praktično, slučaj Beogradskog univerziteta trajao je od 1968. do 1975. godine, i to najviše na Titovo insistiranje. No, tu su nastali problemi koji su se sve više javljali u poslednjoj fazi titoizma. Poučeni lošim iskustvom, partijski forumi su izgubili nekadašnji naganjački polet. Svako je želeo da nečiste poslove neko drugi obavi. Upravo zbog toga, više godina je trajao slučaj osam filozofa, apostrofiranih 1968, a štampa je bila prepuna poziva da se oni isključe iz nastave.

(/slika3)Tita je nervirala ova neefikasnost. U govoru u Banjaluci (7. decembar 1973), on je optužio srpsko rukovodstvo zbog oportunizma prema profesorima koji „truju našu mladež”. I posle toga ova afera se valjala još dve godine. Tek 28. januara 1975. Skupština Srbije donela je odluku da se osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta udalji sa nastave: Zagorka Golubović (1930), Mihailo Marković (1923), Trivo Inđić (1938), Dragoljub Mićunović (1930), Nebojša Popov (1939), Svetozar Stojanović (1931), Ljubomir Tadić (1926) i Miladin Životić (1930). U debati koja je prethodno vođena, jedan revoltirani poslanik je rekao: „Mi smo za četiri godine pobedili u revoluciji, a treba nam dvostruko više da iziđemo na kraj sa grupom profesora.”

Da završim ovu ograničenu priču jednim opažanjem. Uz sve kontroverze studentske pobune, ovaj pokret je, na svoj način, nagovestio sudbinu Jugoslavije: da više neće biti ono što je bilo. I Tito je gubio raniju sigurnost. Mirko Tepavac svedoči o jednoj njegovoj izjavi, posle boravka u Rumuniji (kraj novembra 1971). U salonu „Plavog voza” poveo se razgovor o političkom stanju u zemlji. Tu su, pored Tita, još bili premijer Džemal Bijedić, Stane Dolanc, Draža Marković i Tepavac. Kako su se približavali Beogradu, sve je vidnije bilo Titovo neraspoloženje. U jednom trenutku je rekao: „Kada biste vi znali kako ja vidim budućnost Jugoslavije, vi biste se zgrozili!” Prvi put se tako nešto čulo od čoveka koji je duboko verovao u sopstveno delo. I ta „budućnost” je uskoro došla.

-------------------------------------------------------

Strepnje

Kako je Tito zalazio u godine, jugoslovenski vrh je bio sve više u zebnji šta će se dogoditi posle njegove smrti. Ostao je u pamćenju izveštaj Edvarda Kardelja na sednici Predsedništva SKJ (4. oktobar 1970), kada je on referisao kako je protekla Naserova sahrana kojoj je prisustvovao kao jugoslovenski izaslanik.

Latinka Perović:

– Kardelj se toliko zaneo u prikazu ovog događaja, da je prestao sebe da kontroliše. Opisivao je atmosferu, ponašanje ljudi, već započetu borbu za vlast, a sve je to toliko sugestivno pričao gledajući u Tita, da su mnogi doživeli kao nešto što nas čeka.

Sukobi u Jugoslaviji sve više su se zagrevali početkom sedamdesetih godina. Bio je to povod jednom stranom novinaru da upita Staneta Dolanca da li preti opasnost opstanka zajedničke države. On je na to odgovorio: „Koliko smo jedinstveni i jaki, videli biste ako nas neko spolja napadne!” „A šta ćete da radite ako vas niko ne napadne?”, nastavio je uporni novinar. Dolanc je to primio kao šalu, ne sluteći da će upravo baš tako biti: pobićemo se između sebe.

---------------------------------------------------

Hapšenje po ključu

Teško je utvrditi koliko je bilo zabrana i presuda. Postojali su razni centri moći koji su često nastupali svako za sebe, po svojoj volji i uverenjima. Tu su savezni partijski vrh, zatim CK Srbije, Gradski i Univerzitetski komitet, Skupština Srbije, savezna i republička policija, vojna obaveštajna služba. Vlast je izbegavala da o tome javno govori. Nešto više se moglo saznati iz izveštaja Staneta Dolanca na sednici Predsedništva SKJ, aprila 1976.

Dolanc je obavestio članove Predsedništva da je 1975. godine u Jugoslaviji bilo 2.417 prijava političkih delikata, „što je manje nego prethodnih godina, ali više teških delikata informbirovskih i nacionalističkih grupa”. Uz to je saopštio da je „92 odsto pritužbi zbog verbalnog delikta, osam odsto zbog organizovane neprijateljske delatnosti, i da 500 lica izdržava kaznu po ovim osnovama”.

Tito se ljutio što neko, po imenu i prezimenu, nije uhapšen. Jednom je došlo do komične situacije. Kad je rekao da bi trebalo uhapsiti „bar po dvojicu najvećih nacionalista iz svake republike”, zabrinuto se za reč javio Sarajlija Dragutin Kosovac, koji je toliko bukvalno shvatio Titovu preporuku da je osetio potrebu da primeti kako je to komplikovanije u Bosni i Hercegovini: „Zbog nacionalne strukture, moraćemo da uhapsimo po jednog Srbina, Hrvata i Muslimana”. I Tito se nasmejao: „Dobro kaže drug Kosovac, pravilno.”

Komentari15
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.