Ljubav i ranjivost

Prve, mladalačke ljubavi često ostavljaju trag na buduće ljubavne odnose, naročito ako u sebi nose neko negativno iskustvo. Nije zanemariv broj onih koji su u svojim prvim ljubavnim vezama doživeli da budu grubo odbijeni, prevareni, nemilosrdno odbačeni ili napušteni bez objašnjenja. Ono što su tada morali da shvate jeste da je ljubav, voljenje druge osobe, povezano sa pozicijom ranjivosti. Iz tog razloga mnogi od njih su pogrešno zaključili da ubuduće moraju da „dozirano” vole, kako opet ne bi bili „ranjeni”.

Ljubav je kao i svaki drugi odnos u kojem se emocionalno vezujemo za nešto, zaista povezan sa pozicijom ranjivosti. I kada volimo svog kućnog ljubimca, psa ili mačku, mi se za njega vezujemo, i time sebe dovodimo u poziciju da patimo kada on nastrada ili ugine. Sa ljudima za koje se ljubavno vezujemo je mnogo kompleksnije: mogu nas prevariti, iskoristiti, mučiti svojom ljubomorom, napustiti ili jednostavno umreti. Svaku od ovih situacija prate naše veoma neprijatne emocije ili poetski rečeno „rane”.

Školovanje srca

Kada je ljubav u pitanju, ili tačnije onaj njen aspekt koji zovemo voljenje, tada svaki čovek ima dve mogućnosti: ili da prihvati poziciju ranjivosti i da uživa u svemu onome pozitivnom što je moguće dobiti samo u odnosu ljubavi, ili da odustane od voljenja kako bi smanjio rizik od „ranjavanja”. U ovom drugom slučaju je sebe osudio na duboku usamljenost jer čovek koji sebe u egzistencijalnom smislu nije vezao za nekoga, ostaje u „nevezanom” stanju, dakle sam i otuđen i od drugih i od svoje prirode, bez mogućnosti da uživa život u njegovom punom obimu.

Postoje i kompromisi, kada neko smanjuje svoju ranjivost tako što odustaje od voljenja ljudi, a vezuje se za životinje ili materijalne stvari. Upravo zbog svega onoga što donose ljubav i voljenje – pripadnost, bliskost, saosećajnost, radost zbog uspeha voljenih… – živeti ljubav iz pozicije ranjivosti jeste izbor koji se „isplati”.

Ni oni ljudi koji se odluče za življenje ljubavi iz pozicije ranjivosti ne žele da budu „ranjeni”. Za njih rešenje nije u „zatvaranju srca”, već u „školovanju srca”. Rešenje je u emotivnom sazrevanju i povećavanju emotivne pismenosti. Na taj način oni mogu značajno, ali ne i apsolutno, da smanje svoju ranjivost.

Tuga i strah

Prvi korak jeste da prihvate sebe kao vredno ljudsko biće. Previše je onih koji pogrešno veruju da zaista vrede samo ako ih dotični partner voli. Sa raskidom i odlaskom partnera, nisu samo tužni zbog gubitka osobe koju još vole, već se dodatno osećaju bezvredno i odbačeno. Ljudi ne reaguju samo na događaje kao takve, kao što je na primer raskid, već prvenstveno reaguju na ono značenje koje sami pripisuju tim događajima. A kada osoba pripisuje raskidu i odlasku partera značenje da je to dokaz da ona ne vredi dovoljno, tada ona sama sebe „ranjava” i produbljuje svoju patnju. Kada ona to prestane da čini, tada je raskid samo tužan.

Tuga je drugo lice ljubavi i njen smisao je emocionalno razvezivanje od nama emocionalno važne osobe koju smo izgubili. Istraživanja koja su vršena u različitim kulturama pokazala su da je prva, intenzivna faza tugovanja oko šest nedelja, a da do razvezivanja dolazi nakon dvanaest nedelja od raskida. Naravno, pod uslovom da je reč o odraslom tugovanju. Dete je u poziciji zavisnosti od roditelja i kada ga izgubi ono nije samo tužno, već je preplavljeno strahom šta će biti sa njim bez njegovog životnog oslonca.

Odrasli su samostalni i znaju da kada izgube jednog partnera da će pronaći nekog drugog sa kojim će ostvariti isto tako kvalitetan ljubavni odnos. Problem je u „unutrašnjem detetu” koje čini da i odrasli tuguju na dečji način.

Ono što takođe smanjuje stepen ranjivosti jeste izbor odgovarajućeg partnera. Emotivno pismeni znaju da ne treba da samo gledaju osobu, već i da gledaju kako ta osoba funkcioniše, posebno u vezama. Kada se odluče za osobu koja im se sviđa, a sa kojom mogu da ostvare stabilnu i dugotrajnu vezu ili brak, rizik od „ranjavanja” se značajno smanjuje.

Ne samo u ljubavnim odnosima, već u celokupnom životu, naša „ljudska situacija”, filozofski rečeno, porazumeva stanje ranjivosti. Povećanje emotivne pismenosti i emotivno sazrevanje nam pomažu da steknemo samo one „rane” koje moramo, i da ih što lakše prebolimo.