Fudbal u raju

Navikli smo da se fudbal, bar one važne utakmice, igra u paklenoj atmosferi. I da se hvalimo da će gostima noge da se odseku kad kroče na naše igralište, jer će „pune tribine ludih navijača” da im prirede pravi pakao.

Međutim, dočekasmo da vidimo i čudo neviđeno – važnu fudbalsku utakmicu, koja kao da se igrala u raju. Opravdano ili ne, sad to više nije ni važno, Uefa je zbog ponašanja navijača protiv Malatije rešila da Partizan bez publike bude domaćin Moldeu iz Norveške, poslednjoj prepreci za učešće u Ligi Evrope.

Rukovodstvo „crno-belih” je u Uefinim propisima našlo mogućnost da u takvim okolnostima u gledalištu mogu da budu polaznici škola fudbala. I dobili su dozvolu za to. Tako se na zapadnoj tribini našlo oko pet i po hiljada dece, ne samo iz Beograda, nego i iz drugih gradova Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju, a i iz Republike Srpske.

I ti anđeli su stvorili rajsku atmosferu na stadionu Partizana. Oni nisu navijali, oni nisu mrzeli, oni nisu vređali – oni su voleli. Pokazali su kako se voli fudbal. Podsetili su nas, matore, a za njih smo to svi mi, odrasli – neko mnogo, neko manje – da smo svi mi nekada voleli fudbal onako kako ga oni sada vole. I da bi bilo i lepo i dobro i od opšte koristi da ga ponovo tako volimo.

Partizan se nekada dičio svojim navijačima, koji su mu posle poraza od Hajduka 1976. sa 6:1 u Beogradu, u trenucima kada se činilo da puca tanka nit nade da će posle 11 godina bez trofeja „crno-beli” da budu prvaci – pevali.

U međuvremenu je, nažalost, njihova mesta zauzela drugačija vrsta navijača, oni između kojih na tribinama mora da postoji ničija zemlja, jer „među se se hoće da pomore”.

I pošto su se negde na izdisaju jedne epohe i rađanju druge toliko pobrkali i pogubili putokazi, počelo je da se uzima zdravo za gotovo da su pevanje prostačkih pesmica, širenje transparenata s „visokoumnim” porukama, „postrojavanje” igrača posle utakmice i tome slično presudni za učinak tima na igralištu.

Na prekjučerašnjoj utakmici se videlo da kola koja su krenula nizbrdo mogu da se izguraju na vrh i bez zastrašujućeg huka iz grla mišićavih momaka.

To se može i uz hor zvonkih dečjih glasova. A oni nisu terali upravu napolje, nisu prozivali one pored njih da su plaćenici, nisu lepili ovakve ili onakve etikete onom čiki što nije dao gol, ovom što nije bio brži, trećem što nije šutnuo tamo i tome slično.

Posle ovoga se nekako samo po sebi nameće pitanje zar ne bi bilo bolje kada bi i dalje samo deca dolazila na utakmice. Barem dok i mi ostali ne dosegnemo njihov nivo i shvatimo da igrači treba da igraju, sudije da sude, uprava da upravlja, gledaoci da gledaju... Pa kad i mi budemo sazreli da pravimo rajsku atmosferu na utakmicama, da se i nama ponovo otvore kapije stadiona.