Sreda, 20.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Odlazak likovnog maga

Ja svoj život provodim u ateljeu, ne gubim nimalo vreme, jedem stojeći. U svemu tome slikam i crtam, govorio je Vladimir Veličković, koji je preminuo u Splitu
У француску Академију лепих уметности примљен је 2005. и том приликом је рекао: „Осећам усхићење, занос и лични понос који желим да поделим са својом земљом Србијом” (Фото Ж. Вијатовић)

Iznenada i zaista kada to niko nije mogao ni da nasluti napustio nas je Vladimir Veličković. Vest da je preminuo u Splitu odjeknula je u umetničkim krugovima, dugo vremena vladala je neverica, potom i zapanjenost. Ovaj energičan, žilav čovek, neumoran i okretan, i fizički i mentalno, akademik i slikar velike snage, kako stvaralačke, tako i karakterne, oštrog rukopisa, ali i reči koje je znao bez zadrške da izgovori na različite teme, u 85. godini bio je više nego aktivan i prisutan. I posredstvom nacrtane linije i naslikane boje, čemu je bio apsolutno posvećen, ali i kao učitelj mlađim kolegama, učesnik likovnih događaja, rad da „Politici” uvek da komentar. Uverili smo se, stoga, bezbroj puta – bio je istovremeno i likovni mag, i profesorski autoritet, ali i neformalan sagovornik.

Ta je kombinacija svaki susret s njim činila zanimljivim, čak i onda kada se ne biste slagali u ocenama, a umeo je da vodi, čini se da je to i voleo, izazovnu i jezgrovitu polemiku u kojoj je najčešće nameravao i da pobedi. I pobeđivao je. Kao takva ličnost ostaće nam u pamćenju.

Ništa manje upečatljiv nije bio ni njegov talenat, koji je prvi zapazio njegov učitelj, da bi se već 1951, kada je imao samo 16 godina, samoinicijativno prijavio na konkurs za izlaganje u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” i u konkurenciji već etabliranih slikara dobio svoje mesto. Na ovaj prvi, hrabri izlazak u javnost Vladimir Veličković bio je veoma ponosan.

Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. i to na insistiranje oca, za šta je ostalo zabeleženo da je to bio „prvi i jedini kompromis koji je načinio za života”, ali je slikarska žica prevagnula, u čemu su ga, kako je pričao, ohrabrivali Olga Dobrović, supruga našeg velikana Petra Dobrovića, kao i drugo veliko ime – Milo Milunović. Od 1962. do 1963. bio je saradnik majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu, koji, interesantno je, nije imao velike zamerke na rane radove mladića čiji su mladalački uzori – iako je sebe smatrao poprilično samosvojnim – bili Rembrant, Goja, Leonardo, Direr.

Nakon boravka u glavnom gradu Hrvatske autor koji će izrasti u jednog od naših najeminentnijih umetnika definitivno se okreće slikarstvu, prvu samostalnu izložbu održava 1963, dve godine kasnije biva nagrađen na Bijenalu mladih u francuskoj prestonici i to je, čini se, bio preloman momenat – od 1966. ostaje da živi u Parizu, gde doživljava zamašan profesionalni uspeh. Za člana Srpke akademije nauka i umetnosti izabran je 1985, impresivna izložba u Galeriji SANU 1986. predstavljala je njegovu pristupnu akademsku besedu. Kao profesor na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts počeo je da radi 1983, bio je nosilac Ordena Legije časti (reda viteza) i najvišeg francuskog priznanja u oblasti kulture i umetnosti „Commandeur dans l’ordre des arts et des lettres”. U francusku Akademiju lepih umetnosti primljen je 2005. i to je bila posebna počast, prilikom koje nije zaboravio da pomene svoje poreklo. „Osećam ushićenje, zanos i lični ponos koji želim da podelim sa svojom zemljom Srbijom”, rekao je tada Veličković francuskim akademicima na svečanosti, tim povodom organizovanoj.

O njegovim izlagačkim poduhvatima i dometima dovoljno govore podaci: na stotine samostalnih i grupnih izložbi u mnogim gradovima sveta, dela raštrkana u brojnim javnim i privatnim zbirkama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije. Zastupljen je u stalnoj postavci Bobura u Parizu, dobitnik je Politikine likovne nagrade 1986, a svoju nacionalnu penziju pretočio je u fondaciju koja nosi njegovo ime i iz čijeg su fonda svake godine nagrađivani mladi umetnici koji se bave crtežom. O njemu je snimljeno desetak dokumentarnih filmova i objavljeno petnaestak monografija. Iz tog obilja materijala, ali i uvidom u njegova nebrojena dela, evidentno je da nam je zaveštao razapetog čoveka, ponekad do kostiju ogoljenih udova, mrke gavrane u poljima u plamenu, okruženja mračnog i teškog tonaliteta, jedino je jasne bele boje bilo, i to vidu pozadine, na minucioznim crtežima raznorodnih figura, ljudi i životinja. Tu unutrašnju, olovnu, teskobnu tamu – a slagao se da je reč o adekvatnom nizu epiteta i izraza – smatrao je delom sebe, od nje nije bežao, u ratu je, podsećao nas je, i odrastao. Bila je to njegova vizija bez iluzija, skenirana suština našeg okruženja i stanja u kojem smo već dugo ne samo mi na Balkanu već i ostatak čovečanstva. U tom smislu, akademik Ljubomir Simović u predgovoru kataloga njegove izložbe u SANU 2013. napisao je tekst čije je delove Veličković u jednom od naših razgovora parafrazirao: „Veličković ima ogromno pokriće za to što slika. Pakao je jedini realan svet.”

Iz Pariza, umetničke meke, često je i uporno dolazio u Beograd, u svoj stan s pogledom na krošnje Kalemegdana, gde je s njim bilo moguće popiti i kafu, i to u prijatnom društvu njegovih dela koja čine deo intimne, privatne kolekcije. Tu i tada moglo se saznati da je kao dečak bio atletičar, junior Crvene zvezde, da je radio i plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji 1982. i Olimpijske igre u Barseloni 1992. i da je bio angažovan pri predstavljanjima teniskog turnira na Rolan Garosu. Intimno blizak muzici, uz nju je uglavnom i slikao, najpre uz džez, jedino je žalio za tim što nije naučio da svira klavir i govori engleski. Složićemo se – zanemarljiv je to žal u odnosu na njegovu blistavu karijeru, koja bi se mogla najbolje sažeti njegovim rečima: „Ja svoj život provodim u ateljeu, ne gubim nimalo vreme, jedem stojeći. U svemu tome slikam i crtam. Mada, ističem, crtež je moja neophodnost, moj svaki dan, moja pasija, moje sve. Bez crteža nema ni mene ni slike.”

 

Komentari17
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sinisa Stojcic
Vlado je otisao u vecnost ka svojim nebeskim linijama. Laka Ti zemlja neumorni putnice
BOŠKO TOMAŠEVIĆ
Pre koju godinu ode Ljuba Popović, još pre toga Dado, pre neku nedelju Pedja Ristić, juče Veličković. Ogroman gubitak koji, na žalost, stoji u prirodi čovekovoj. Veličković, taj Beket i Sioran slikarstva, genij ljudske raščerečenosti, slikar od boga nam "poklonjene" raspetosti! Od njega treba učiti se ne samo slikarskoj umetnosti, nego pogledu na svet. U ovome poslednjem Veličković je nepoštedan i surov, slikar čije su poruke bez nade, upravo onako kako jeste u svetu života i kako nam se dogadja
SLOBODAN MIKAVICA
Bez sumnje najveci savremeni srpski slikar uz Ljubu Popovica, osamdestih godina Velickovic , Ljuba Popovic i Dado Djuric su najslavniji slikari Evrope sa ovih prostora. Tako je pisala zapadna umjetnicka kritika. Srbija kao mala drzava mora se ponositi ovim imenima i ne samo da veleliki slikar vec takodje srpski patriota.SLAVA MU! Slavu su imali u centru evropskog slikarstva, Parizu. Francuzi su ga slavili pre sto je to ucinila ondasnja Jugoslavija. On se dostojno oduzio svojoj domovini Srbiji.
артиљерац
Све нас мање има ту,годину по годину...Хвала Вам што сте постојали.
Srbin Srbinovic
Vlada Velickovic se preselio u vecnost a nas obicne smrtnike je ostavio da se divimo i ponosimo njegovim delima. Vecna slava i hvala za sve sto si nesebicno uradio za nas.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.