Umetnikova strast za beskrajnom slobodom

Nije lako snimati filmove o istinitim ličnostima koje su išle, gotovo trčale ispred svog vremena i bile prve u nečemu što će se tek kasnije prepoznati kao suštinska i prava vrednost. Takvi ljudi unose svetlost u život svojih bližnjih, porodice, prijatelja, saradnika, a s druge strane nadvijaju oblake sumnje nad one čija uskogrudost i nedostatak vizije ne dozvoljavaju postojanje različitosti i slobode izražavanja u svom okruženju. Još kada je junak filma od javnosti zanemarivani tragični umetnik, a tako čudesno intenzivne stvaralačke i lične biografije, na autora se sruči čitav pregršt i izazova i odgovornosti.

Sa svim tim suočili su se autori dugometražnog dokumentarnog filma „Lavirinti Igora Vasiljeva” – Sanja Domazet Daničić i reditelji (i koscenaristi) Andrija Dimitrijević i Miroslav Bata Petrović – i podarili bioskopskom gledalištu istinitu i uzbudljivu priču o slikaru Igoru Vasiljevu (1928–1954) i njegovom bogatom stvaralačkom opusu za kratkog, intenzivno življenog i tragično skončanog života. I to su učinili odgovorno i sa puno pijeteta.

Pred gledaocima je film koji nije samo portret umetnika i njegovog dela, već i slika ruske emigrantske porodice i njenih potomaka u Srbiji koji su na ovom našem tlu, u Beogradu, ostavili dubok trag u kulturi i umetnosti. I slika svih onih promena u jugoslovenskom društvu tik pred, tokom i posle Drugog svetskog rata, koje su se odražavale i na svakodnevicu i na stvaralaštvo umetnika.

Ovo je i film pun ljubavi i dirljivih sećanja. I dragocenih svedočenja o razbarušenom plavookom i plavokosom Igoru Aleksejeviču Vasiljevu sa dušom velikom kao Rusija, o njegovom životu dugom svega 26 godina. Svedočenja o velikom slikaru „đavolske veštine” koji kao da je u sebi „spajao ličnosti Sergeja Jesenjina i Džemsa Dina”, preteči „slikarstva surovosti i katastrofe”, rodonačelniku magične figuracije i fantastike ali i slikaru proroku, koji je naslikao buduće lične tragične događaje.

Autori filma – uz pomoć svih svojih aktera među kojima su i nedavno preminuli arhitekta i umetnik Predrag Peđa Ristić, Miomir Radović, Andreas Rot, Nikola i Jovan Šuica, ali i druga Igorova supruga Ljubica Kovačević, kao i mlađa ćerka, slikarka Marija Vasiljev (Igor je iz svog prvog braka sa školskom drugaricom imao i ćerku Svetlanu, takođe slikarku), kao i uz pomoć citata slikarevih savremenika i prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza, Borislava Pekića i Svetlane Bece Nenadović-Međak, uz korišćenje arhivskih snimaka, inserata iz niza starih ruskih filmova i povremenom upotrebom igrane forme (u malim igranim delovima u ulozi Igora vidimo Matiju Munjizu Petrovića) – vode gledaoce upravo kroz lavirinte slikareve neobuzdane, buntovne, rizicima sklone i visoko emotivne prirode.

S druge strane osvetljavaju i život njegovih roditelja, umetnice Valentine Kovaljskaje Justinove i arhitekte Alekseja Aleksejeviča Vasiljeva i njihovu bezgraničnu ljubav i posvećenost sinu kojeg su vaspitali da bude plemenit i slobodan. I u mislima i u delima. S one treće strane, otvara se i prostor za razmišljanje o jasno podeljenim i u posleratnoj Jugoslaviji jedino priznatim slikarskim pravcima – socijalistički realizam i socijalistički modernizam – u šta se Igor Vasiljev po svojem umetničkom habitusu nije uklapao. On je bio umetnički disident. Po svojoj hrabrosti, „umetničkom bezobrazluku” , sklonosti ka groteski on je bio preteča, možda čak i embrion „Medijale”... U složenom i sveobuhvatnom filmskom sadržaju osvetljavaju se i razlozi Igorovog odlaska u zatvor „zbog neprijateljske delatnosti”, kao i moguće teorije njegove iznenadne, tragične i nikada do kraja osvetljene smrti – ispadanja iz voza u pokretu tokom studentske ekskurzije u manastir Ravanicu...

Dokumentarni film „Lavirinti Igora Vasiljeva” sa Dimitrijevićevim i Petrovićevim rediteljskim potpisom nudi i emotivno putovanje i kroz slikarsku čaroliju, jer je gledalac u prilici da na jednom mestu, na velikom filmskom platnu, vidi gotovo sva Igorova dela koja se inače čuvaju u muzejima i u privatnim kolekcijama. Ljubitelji kulture i umetnosti u njemu će silno uživati. Možda će se naći i neko ko bi se posle gledanja ovog dokumentarca odvažio da prema liku Igora Aleksejeviča Vasiljeva snimi i celovečernji igrani film. Iz ove današnje, moderne filmske perspektive, to bi bio pun pogodak.