Politika i blokade

Nikome nećemo dozvoliti blokadu saobraćajnica i maltretiranje građana, svako ko u tome bude učestvovao snosiće odgovornost, uglas su poručivali svi državni funkcioneri pre par meseci kada su lideri Saveza za Srbiju najavili blokadu najprometnijih ulica i raskrsnica u Beogradu. Poruka je obradovala sve stanovnike prestonice, a Skupština Srbije je potrošila silne sate na priču o „neodgovornim političarima, kojima je lični interes važniji od građana”. Međutim, isti funkcioneri koji su nam obećali odlučnu reakciju, danas nam objašnjavaju kako nije lepo što taksisti blokadom maltretiraju Beograđane, apelujući na njih da to ne čine, a u Skupštini Srbije, ni reči o tome.

Poslanici, izgleda, nisu čuli za problem, ili su, možda, neke blokade sasvim u redu.

Malo je onih, ne samo u Srbiji, nego i u Beogradu, koji su do pre nekoliko meseci čuli za Marka Bastaća, predsednika beogradske opštine Stari grad, danas, međutim, nema nikoga ni u nekom zabačenom selu ko za njega nije čuo. Ma, nije on postao poznat po tome što je nešto korisno uradio ni za građane svoje opštine, a kamoli za druge. „Popularnost” su mu donele besmislene akcije, od ispijanja kafe na gradilištu na Trgu republike, teranja radnika, obračuna sa saobraćajnim znacima, rečju pravljenjem štete na razne načine, pa, između ostalog, i tako što je svojim delima produžavao agoniju običnih građana, koji su jedva čekali da se radovi završe i da im, koliko-toliko, bude lakše da dočekaju prevoz i stignu tamo gde su naumili. Kakvu su podršku Bastaćeve „genijalne” ideje imale, videli smo kad su učesnici u njegovom igrokazu fizički napali običnog čoveka koji im je rekao šta misli o tome što rade.

Za slučaj da neko nije video ovaj incident, na nekoj televiziji, a takvih je malo, naprednjaci su mesecima, na svakoj sednici Skupštine Srbije, govorili o tome, pokazivali slike, objašnjavali koliko košta sve to što radi „potpredsednik stranke Dragana Đilasa, koji nikakvu politiku nema, osim da pravi štetu i da maltretira građane”. Nema nikoga, osim onih koji mrze vlast, šta god ona radila, koji bi mogao da vidi smisao Bastaćevih akcija i da ih još podrži. Doduše, vlast, uglavnom, nije učinila ništa da spreči ove besmislene akcije, jer „oni samo traže incident”. Milion puta su lideri SzS-a javno prizivali neki incident, to bi im, misle, pomoglo da isprovociraju vlast na neku preteranu reakciju, pa da to onda „zapali” ljude da masovno izađu na ulice. Vlast se nije dala prevariti, a vi građani – „budite strpljivi”.

Lider Dveri Boško Obradović probao je sa dvadesetak pristalica da blokira jednu od najprometnijih raskrsnica u Beogradu, ali to je potrajalo dvadesetak minuta. Toliki ga je bes ljudi dočekao, da je otišao, ali je zato odmah zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić na svom tviter nalogu objavio fotografiju blokade sa potpisom: – „tako izgleda fašizam”. O tome smo danima slušali i u Skupštini Srbije.

Već osam dana u Beogradu taksisti građanima prave pakao od života i za sve to vreme, od premijerke smo čuli da ima razumevanja za taksiste, ali „to nije način da se problem reši, nije lepo što maltretiraju građane”. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić apelovao je na taksiste da ne maltretiraju Beograđane. Taksisti, takođe, traže razumevanje građana, izvinjavaju se, ali najavljuju da pakao u kome sada žive Beograđani nije ništa kakav će im biti sledeće nedelje kad blokiraju mostove i pomere štrajk u vreme najvećeg saobraćajnog špica. U Skupštini Srbije, za to vreme, ama baš niko nijednu reč nije rekao o ovoj blokadi, niti o najavama još većeg haosa. Ne. Tu i dalje slušamo o najnovijim akcijama obračuna pristalica SzS-a sa saobraćajnim znacima i objašnjenja zašto „građani neće Dragana Đilasa”. Ni Đilas ne priča o blokadi taksista, što bi? To ga, uopšte ne dotiče, a vlast svojim ponašanjem radi za njega.

Kad bi oni koji nam objašnjavaju kako nije lepo to što nas taksisti maltretiraju sišli među narod i izabrali neku dugačku ulicu, kao na primer Bulevar despota Stefana, mogli bi da vide stotine ljudi na autobuskim stajalištima, očajne, besne, tužne, pa i uplakane. Mogli bi da vide, na primer, na jednoj od najzagušenijih raskrsnica u Beogradu u Dečanskoj, na izlazu iz tunela, desetine policajaca koji pokušavaju da objasne građanima kuda da idu, ali mogli su da vide i grupu kineskih turista koji u čudu gledaju šta se to događa. To su oni turisti za koje se gradska vlast, kako tvrdi, bori svim silama da ih bude što više. Mogli bi predstavnici vlasti u toj šetnji i da čuju šta sve stoji iza ovog maltretiranja Beograđana i ko je tu „dobar” finansijski. Ta bi im šetnja bila baš korisna.

Vlast, međutim, neće u šetnju, opredelila se, u ovom slučaju, za razumevanje i apele. To je, blago rečeno, podsmevanje građanima i njihovim mukama. Niko ne voli da ga bilo ko ismeva, a ko će se poslednji smejati – videćemo.