sreda, 12.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 17.11.2019. u 09:31 Kosta Đ. Knežević
100 godina od velikog rata

Muška Marija

Марија Јанковић

U ono doba kada se Saveznici nisu mogli dogovoriti da nam pomognu što u ljudstvu, municiji i svemu ostalome, Kraljevina Srbija je, krajem 1915, propala. U onom južnom delu naše na kratko pokorene otadžbine, koji su zaposeli Bugari, nije više bilo nikakvih vesti o našoj vojsci niti sa Krfa, a još manje sa severa Afrike. Iako je Bugarska bila uveliko članica Crvenoga krsta, potpuno svaka srpska vojna pošta, koja je išla preko pomenute humanitarne organizacije, bila bi javno uništena, a nesrećni primaoci morali su još da plate okupacionu globu. Oni koji nisu imali novca da plate tu globu, bili bi što batinama, kundacima i cokulama tučeni skoro do smrti. Ovo nisu činili samo vojnici po naredbi, već i oficiri i podoficiri...

Naši izgnanici su i pored svega ovog imali jednu jedinu nadu da će im pisma ipak stići do njihovih ognjišta zahvaljujući hrabroj Mariji Rajković (dev. Naumović) iz Leskovca. Ona bi pristiglu poštu dobijala od Crvenog krsta i to pre no što bugarske vlasti oduzmu radi spaljivanja i krišom raznosila kao prava poštarka, ne bojeći se u svakom trenutku niti za sebe, niti za svoju porodicu, a zbog čega dobi nadimak Muška Marija. Evo nešto više podataka o ovoj našoj Jovanki Orleanki...

Iako je od onda proteklo jedno stoleće, priča o njoj, kao izuzetnoj osobi još uvek je u živom sećanju, ali na žalost samo kod malog broja starijih Leskovčana. Marija Rajković bila je majka petoro dece. Zbog kraja odakle je bila rodom, dovoljno je znala bugarski i po nešto nemački što joj je omogućilo da se probije kroz razne barikade sve do Kruševca i austro-ugarske okupacione oblasti, gde se tada vijorila zastava Crvenoga krsta iz Ženeve. 

– Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam znala i umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu... Jedared sam išla u Kruševac na tri dana i otud grdnu poštu izdonela... – sećala se Marija Rajković po svršetku Velikoga rata.

Ova stvarno hrabra žena bila je stasita, vitka i sasvim otresita, svirala je duduk (vrsta jermenske pastirske frule), pucala iz pištolja i imala oko sokolovo, pušila na čibuk... Duboku crninu je nosila do kraja života oplakujući sina koga su joj Bugari ubili tokom okupacije u jednom od njihovih zloglasnih logora.

Ravno šest meseci nije bilo ni glasa od naših preživelih ratnika pre nego što je Marija uspela da donese njihova prva pisma u Leskovac. Raznosila ih je po kućama pod okriljem noći, dok je trajao policijski čas i najčešće, baš u gluvo doba. Bugari su je više puta bezuspešno privodili, a svoj plemeniti naum nije ni u jednom času odbacila, jer je bila nesavladiva, iako je veoma dobro znala šta se može desiti njoj i njenoj porodici. Veoma česta pogubljenja i zverska mučenja Ugara i Bugara su zgrozila ceo ondašnji saveznički svet zahvaljujući Arčibaldu Rajsu, ali nju očigledno ništa od toga nije je moglo uopšte pokolebati... Pored svog nauma i drskosti – uistinu, odvažne sreća čuva! − imala je jatake, koji je nisu samo sakrivali, kada je to bilo neophodno, već i pomagali. Dobar deo njenih jataka bili su članovi Leskovačkog crkvenog hora „Branko” (osnovanog 1887). No, na kraju bugarske vlasti su je poslednji put uhapsile i sprovele u kazamat u Pirotu, u kome je provela celih devet meseci. U rodni Leskovac vratila se sa srpsko-francuskim oslobodiocima 1918. godine.

– Bogme, videše Bugari da sam postala za nji’ golema opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija (Sv. Grigorije Dekapolit – 20. novembar – što prethodi Vavedenju – po Julijanskom kal.), eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajoneti na puške, i odvedoše me... – pripovedala je Marija.

Kao promućurna osoba uspevala je da podmiti i vrbuje neke bugarske vojnike koji su tajno počeli sarađivati sa njom, ali i te veze su na kraju presahle...

Marija Rajković je i po svršetku Velikoga rata nastavila sa svojim plemenitim radom, zbog čega su je njeni Leskovčani cenili i poštovali, ali od otadžbine nije stekla baš ništa. Umrla je 1938. godine, bez penzijem ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja (orden, medalju, zahvalnicu). S njenom smrću Marijina junačka dela brzo su kopnila, jer je uskoro počeo još jedan Svetski rat. Osim usmenih priča o njoj kod starijih, jedini pravi trag o njenom stvarno junačkom podvigu ostao nam je pribeležen u onovremenom listu Leskovački glasnik. Žalosno je što jedan takva srpska junakinja ni danas u Leskovcu nema niti ulice, trga, parka ili osnovne škole sa njenim imenom, a kamo li valjanog i dostojnog spomenika.

Inače, ova naša heroina iz Velikog rata, Marija Rajković, bila je rođena sestra armijskog đenerala Jovana M. Naumovića (1879–1945) i advokata, a kasnijeg sudije Todora Naumovića. Takođe, ona beše i rođaka slavnog košarkaša Trajka Rajkovića (1937–1970) i akademika Aleksandra Mladenovića (1930–2010)...

Komеntari4
4db84
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

istine radi
Bugari koji ovo brane Makedoncima da uče decu ako hoće da otvaraju poglavlja o pristupanju EU. Verovatno će i nama taj uslov postaviti. Između ostalih.
DAN
Prvo, Srbija 1915. nije propala nego je okupirana, nije ni kapitulirala, nego je povukla vojsku i državni aparat preko Albanije na Krf. To što je Marija umrla bez penzije 1938 pada na dušu tadašnje vlasti koja nije bila komunistička !!
Славиша Милошевић
Слава и хвала од покољења које није заслужило да има тако велике претке.
Jelisaveta
Mi Srbi samo mozemo da zaboravimo ovakve heroine.Mozda ce predsednik opstine Leskovac da procita ovaj tekst.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja