Subota, 22.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Prvi gastarbajteri

Čitajući pisma naših ljudi iz inostranstva i u maniru istoričara sa sportskim duhom (taj sam) često se zapitam "...a ko je bio prvi?". Verovatno će se neko od čitatelja zapitati "Prvi šta?". Pa... "Ko je bio prvi Srbin u dijaspori?"...i kako je njegov život u inostranstvu izgledao?.

Ajd da raščistimo i tu misteriju ...kad nemamo šta pametnije da radimo..

Računam da su prvi Srbi došli na Balkan nekad davno (da ne navodim godine jer bih izazvao beskrajne rasprave) sa one strane Karpata, nešto što je sada Belorusija, Ukraina ili Poljska... ali je to sve nekako bilo kao odlazak u "inostranstvo" đuture, tako da se to ne računa u ovom "sportskom" i specifičnom pitanju o nama iseljenicima. Kasnije se sve izmešalo - i šta je inostranstvo i šta je svoja kuća. Bilo je kasnije mnogo selidbi gore-dole, napred-nazad i izgleda da će se to nastaviti, na žalost jednih, na zadovoljstvo drugih i na muku svih nas.

Međutim, da bih uspostavio neki fer plej, ajd da se dogovorimo da zarad ove "igre" ovu istorijsku meditaciju ograničimo na prve Srbe koji su prešli preko "bare" jer da budemo iskreni Nemačka je dosadna, Rusija nije inostranstvo, a "Trst je naš".

Pokušao sam da pro-aktivno razresim ovu misteriju na jednoj proslavi sa ortacima sa posla, inače podanicima zemlje izlazećeg Sunca. Posle više ispijenih čaša sake-a (japanska rakija od pirinča) i pa još pomešanih sa šardoneom iz Australije, rekao sam im da je Kristifor Kolumbo koji je otkrio Ameriku u stvari bio Srbin, Hristivoje Golubović iz sela Guncati blizu Beograda. Priča ide da je Hristivoje inače bio izbeglica. Pobegao je od Turaka u Italiju gde je i promenio ime u Kristifor. On se kasnije odselio u Španiju gde je postao ljubavnik španske kraljice Izabele. Da bi izbegao gnev ljubomornog kralja zapalio je za Ameriku. Ostalo je istorija.

Trebali ste da vidite šta se nakon moje priče zbivalo da bi ste u potpunosti shvatili šta znači termin "slepo verovanje". Neki su čak i tvrdili da su čuli za tu priču ali su se na kraju saglasili da iako je otkrio Ameriku da je ipak on tek "drugi" najpoznatiji Srbin.

Prvi je normalno Đoković. Jedino me je jedan kolega, Indijac, gledao nekako nepoverljivo, kao da je hteo da kaže "Lažeš, lažeš al neću da kažem". Takvi ljudi, "obrazovani i skeptični" užasno me nerviraju. Al šta ćeš, njegov prekorni pogled mi je probudio savest i naterao da nađem tog "prvog" ili barem jednog od prvih. Tako sam u jednoj knjizi o američkim Srbima nabasao na Đoleta....Đorđa Ribara.

Đorđe Šagić, kasnije poznat i kao Đorđe Ribar, rodio se 1795. u Mađarskoj u srpskoj enklavi u Sekesfehervar-u. Školovao se u bogosloviji u Karlovcima. Godine 1813. je otišao da se bori u Prvom srpskom ustanku ali je po porazu Karađorđevih snaga odlučio da zapali preko "bare". Otišao je prvo za Filadelfiju gde je i promenio ime u Džordž Fišer, što na engleskom i znači Đorđe Ribar. Ubrzo po dolasku u Ameriku je otišao za Teksas u vreme dok je Teksas pripadao Meksiku.

Đorđe je postao meksički državljanin i bio umešan u mnoštvo zanimljivih poslova. Bio je osnivač Masonske lože, vlasnik i urednik liberalnog lista na španskom jeziku u gradu Matamoros. Bio je i komandant carinske postaje, član gradske skupštine Hjustona, a kasnije i major teksaške milicije koja se borila za otcepljenje Teksasa od Meksika i konačno ga pripojila Sjedinjenim Američkim Državama.

Kasnije je navodno išao i za Panamu i učestvovao u raznim polu-ratovima i koškanjima koji su uticali na jačanje američkog uticaja u Latinskoj Americi.

Dok sam čitao biografiju Đorđa Ribara strašno me je interesovalo kakva su bila pisma koja je slao prijateljima ili rodbini u Evropi. (Verovali ili ne u to vreme nije bilo interneta). Tekstove još nisam uspeo da pronađem ali ta pisma mora da su bila kao putopis iz magične zemlje sa bradatim čarobnjacima, belim i crnim  vitezovima, princezama u frci i zmajevima koji bljuju vatru.(Opet ja preterujem) Pisao je verovatno o Meksikancima, Špancima, Kaubojima, Indijancima, Crncima, jedino su mu nedostajali Turci ...ili možda nisu.

Uglavnom, Đorđe je kasnije otperjao dalje na zapad u Kaliforniju, da budem precizniji u San Francisko gde je bio političar i sudija ustavnog suda te novonastale američke države. Kao jedan od retkih pravoslavaca a i kao jedan od najuglednih građana San Franciska bio je i počasni konzul Grčke. Ženio se navodno 4 puta. Umro je 11. Juna 1873.godine.

Ali da pisem samo o Džordžu Fišeru bilo bi nepravedno. To bi bilo kao da hoćemo da napišemo članak o našim imigrantima u Americi danas i završimo samo sa člankom o Vladi Divcu. Pa hajd da nađemo i te druge, treće, četvrte...

Prvi podaci o Srbima u Severnoj Americi se javljaju u prvoj polovini 18. veka, dakle daleko pre nego što se Đole Ribar proslavio u Teksasu. Uglavnom su bili na jugu u Lujzijani i Teksasu. Neka imena koja se mogu naći u opštinskim i crkvenim papirima su Raković, Mišković itd...

Međutim prvi veliki talas je došao pre ili za vreme industrijske revolucije i najveći broj tih "prvih" gastarbajtera je otišao u Montanu. Poslednji put sam bio u Montani u gradu Mizula (Missoula) pre 2 dve godine u poseti ženinoj familiji. Oni su amerikanci, potomci naseljenika koji su se doselili u ovu državu krajem 18. veka kao jedni od prvih belih naseljenika i rančera koji su "etnički očistili" ni krive ni dužne Indijance. U to vreme Ameri nisu imali Guantanamo, pa su Indijance slali u takozvane rezervate, bez rezervacije. Elem, otišli smo do lokalnog groblja da obiđemo mesto gde je pohranjen pepeo njene majke. Gledam nadgrobne spomenike i među mnogobrojnim engleskim, irskim, skandinavskim imenima vidim i neka naša... srpska ili hrvatska, nije bitno. Vidim nekoliko Jankovića, Blastića, Kranića i Boškovića, a ima i jedan Babić, ko zna, možda neki moj dalji rođak.

Video me je tast da gledam ta imena i reče mi da u gradu Bjut (Butte) nedaleko od Mizule ima mnogo više nadgrobnih spomenika sa imenima naših ljudi, a ergo i mnogo, mnogo više njihovih potomaka. Taj rudarski gradić je krajem 19. veka privukao hiljade novih naseljenika iz centralne Evrope i sa Balkana koji su hrlili u Montanu da rade u rudnicima.U to vreme su naše ljude tamo nazivali "BoHunks", skraćenica za "Bohemians and Hungarians" što znači Česi i Mađari i bili su klasifikovani kao "Austro-ugari". To je zato što su prvi naseljenici dolazili uglavnom iz tadašnje Austrougarske i svi su bili trpani u isti "koš". U sličnom fazonu kako smo kasnije svi bili "Jugosi". Bili su izloženi velikim predrasudama, možda ne u istoj meri kao Irci u početku njihovog dolaska u Ameriku ali su takođe bili obespravljeni i skoro je bilo nemoguće da nađu bolji posao od običnog kopača u rudnicima bakra.

Mnogi su menjali imena i prezimena da bi zvučala kao engleska i da bi mogli da izbegnu etničke stereotipe kojima su bili izloženi.

Kako se industrija menjala i rudarstvo polako jenjavalo kao glavna industrijska grana, a teška industrija počela da uzima maha početkom 20. veka, novi magnet za naše ljude je postao Čikago. Taj grad u državi Ilinois je i danas najveći srpski grad izvan Balkana. I guverner te države je Rod Blagojević, poreklom sa naših prostora. Blagojević je sin jednog šljakera iz Srbije koji je iako je počeo sa samog dna uspeo da obezbedi svom sinu dobro obrazovanje i uspešnu budućnost.

Kao što smo svi ovde svedoci ova priča se nastavlja, a i pisma koja o toj priči govore. Svi ti naši ljudi iz prošlosti, su potpuno identični nama, koji smo otišli, vratili se, ostali gde smo ili se izgubili. Želje i težnje za boljim, sigurnijim, interesantnijim, punijim životom za nas i našu porodicu ili samo ono što je moja pokojna Nana zvala "pundravci u zadnjici" je ona sila koja tera ljude da mile gore dole po zemljinoj kugli. Da nije tako bilo bi dosadno.

Neki od vas će verovatno sada da kažu "...ma šta ga tupiš, ko je bio prvi Srbin koji je otišao preko bare!!!???"

Pa, kako ko? Hristivoje... Hristivoje Rista Golubović, u javnosti poznatiji kao "Jedrenjak".

Komentari29
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.