Težimo jedinstvu da bismo ublažili mrak iskustva

Novi roman Dane Todorović, (koja nam je poznata i po delu „Park Logovskoj” iz najužeg izbora za Ninovu nagradu, od pre nekoliko godina), zove se jednostavno „Z”, i objavljen je u „Geopoetici”. Jedan deo ličnosti glavnog junaka ove knjige je fraktalna formula, zarobljena u jednačini. Ovaj lik komunicira sa ljudima, i to sa jednom pozorišnom trupom, pripoveda, i komentariše događaje i naučne fenomene, kao što bi to u pozorištu uradio najavljivač. Na taj način ukrštena su dva sveta, svet matematičkih formula i svet razuzdanog i duhovitog teatarskog života, koji čeka svog menadžera, svog Godoa. Ove dve realnosti međusobno se na čudesan način nadopunjuju i grade, a čitalac se nalazi u kreativnom matematičkom univerzumu, kao da prisustvuje pozorišnoj predstavi. Dana Todorović je inače iz poznate glumačke porodice, njen otac je Bora Todorović, tetka joj je Mira Stupica, a brat Srđan Todorović.

Među idejama vašeg novog romana „Z” je i svest o važnosti subjektiviteta, naročito onog čoveka koji stvara. Ako je svaki subjekt svet za sebe, a izvan tih svetova postoji jedinstvo kosmosa, da li je ličnost više stvarna, više kreativna, ako je u dosluhu sa tim jedinstvom, kao i sa drugim subjektima?

Svakako je življa i ispunjenija jer verujem da svi mi, makar i ne osvestivši u potpunosti tu potrebu, težimo nekoj vrsti jedinstva kako bismo ublažili usamljenost i mrak koji su sastavni deo ljudskog iskustva. Ali, čini mi se da bi pogrešno bilo pretpostaviti da se kosmičko nalazi izvan onoga što je lično i subjektivno, imajući u vidu da sa filozofske tačke gledišta, a moguće i naučne, odnosno kvantne, ni kosmos ne može da se definiše mimo subjekta koji o njemu nosi svest. Prema mom mišljenju, upravo u ovakvoj postavci, koja priznaje tu nezaobilaznu ličnu komponentu, krije se sva snaga ljudskog stvaralačkog potencijala.

Da li je nauka put ka spoznaji sveta više od umetnosti, ili je taj put u sažimanju ovih oblasti? Neko veruje samo u nauku, neko u umetnost kao u veru, neko ima samo veru. Može li se konačno reći da govorimo o istim stvarima?

Ne znam da li su iste, ali ono što je sigurno jeste to da nisu antagonističke, kao što deluje na prvi pogled ili kao što se ranije smatralo. Svi znamo da je teorija muzike zasnovana na čistoj matematici, dok se nauka proteklih decenija sve više približava stanovištima koji prkose ljudskoj logici i koji dodirne tačke pronalaze ne samo sa filmovima naučne fantastike, već i sa nekim duhovnim ili filozofskim pravcima. Taj prividni antagonizam između ovih oblasti postoji samo zahvaljujući ograničenim kapacitetima ljudskog razuma, koji živi od postavljanja granica, od zastarelih koncepata, od isticanja paradoksa čije prisustvo ništa ne dokazuje.

Zbog čega vaš junak živi u fraktalu i tako dopire do sveta umetnosti, pozorišta, ljudi? Kako shvatate prirodu fraktala i njegovog uticaja na vaš pripovedni svet?

Fraktali su kompjuterski generisane geometrijske strukture koje poseduju svojstvo samosličnosti. To znači da kako ih uvećavate, oni se otvaraju u sve manje i manje delove, a svaki od ovih delova predstavlja gotovo istovetnu kopiju celine. Privukli su mi pažnju zbog fascinantnog podatka da se strukture nalik fraktalnim mogu uočiti u raznim pojavama prirodnog sveta, u račvanju rečnih tokova, u rasporedu materije u kosmosu, u ljudskom kardiovaskularnom sistemu…, i na neki način sam kroz njih želela da ukažem na univerzalnost sveta u kome živimo. Ali, na kraju krajeva, ovo je samo početna osnova za razvoj radnje, koja mi je poslužila da se sa te tačke kasnije otisnem u neka druga, metafizička pitanja o prirodi „realnosti” koja nas okružuje, te o čovekovom unutrašnjem svetu i njegovoj ulozi u tome. Upravo zbog važnosti subjektiviteta u ovom romanu, volela bih da svakom čitaocu ostavim slobodu da sam odluči šta on za njega predstavlja.

Uopšte, kakva je fraktalna umetnost?

Fraktalna umetnost je jedan od tih savršenih primera spajanja umetnosti i matematike, jer podrazumeva kompjuterski izrađene slike ili animacije zasnovane isključivo na matematičkim formulama. Čak i same boje na ovim slikama zavise od dobijenih matematičkih vrednosti. Naravno, neki fraktalni umetnici svoje fraktale kasnije nadograđuju na razne umetničke načine kako bi im dali još ličniji umetnički pečat, ali osnova je uvek matematička. Čovek koji je meni pomogao da razumem fraktalnu umetnost zove se Milan Dobrojević i jedan je od retkih majstora ove umetnosti kod nas.

Vaš prethodni roman na neki način bio je omaž književnosti, i to kafkijanskog i orvelovskog kova, ovaj nosi beketovsku i pirandelovsku atmosferu. Na koji način vaš stvaralački subjekt živi kroz inspiraciju literaturom, a kako se otvara pozorištu i teatarskoj vrsti dijaloga?

Iako uticaji uvek postoje, mislim da mnoge poteze u književnosti pisci povlače nesvesno, i zato se iznenadim asocijacijama čitalaca na druga dela ili pisce, osim kada je u pitanju otvoreno poigravanje, kao što je to u mom romanu „Park Logovskoj” bio slučaj sa ruskom literaturom. Što se pozorišta tiče, ono mi je veoma blisko, dramu sam i studirala, a činilo mi se prikladnim da ovim romanom obuhvatim i jednu pozorišnu igru, ne samo zbog kontrasta sa onim kompleksnijim delom koji pripoveda moj junak Z, već zbog načina na koji bi ovakva igra mogla da naglasi čitavo to preispitivanje realnosti u romanu. Bez želje da nekom budućem čitaocu previše odam, podsetiću samo na čuveno Šekspirovo zapažanje: „Ceo svet je pozornica”.