A moji nikako da dođu na vlast...

Proleću se, uglavnom, svi raduju ili bar većina. Meni baš sve smeta. Najradije bih ga nekako preskočila. Ipak, ovo u narednoj prestupnoj godini dočekujem vedrije. S prolećem stižu izbori i eto prilike da konačno na vlast dođu moji. Budući da skoro trideset godina dajem sve od sebe, što će reći – glasam, i da moji nikad još nisu došli na vlast, a toliki su se smenjivali, očekivanja su mi skromna. Ipak, nada je tu. Mala, ali – tu.

Svako je od nas bar jednom u životu zavapio ili čuo nekoga – da mi je samo jedan dan da budem vlast, šta bih sve uradio! Ali svi imamo različite ideje. Neki sanjaju da i njima svane, pa da ne rade ništa, a da budu fino plaćeni. Drugi bi svom nesposobnom šefu, s dobrim političkim leđima, a kako bi drugačije bio šef, pokazali kako to izgleda kad te neko kinji i objašnjava šta da radiš, mada zna mnogo manje od tebe.

Ovo sa šefom, kakav god da je, mnogima je san. Treći bi uveli red u državu, svako bi bio na mestu koje zaslužuje, zakon bi važio za sve podjednako, a onaj ko bi kad ga uhvate da krši pravila rekao – „znaš li ti, bre, ko sam ja” – bio bi momentalno duplo kažnjen. Ovo su, otprilike, najčešći snovi o vlasti nas, običnih ljudi.

Ako dugo hodate ovim svetom, onda znate da snovi, kakvi god da su, mogu da postanu java. Ima ljudi koji su, makar jednom u životu, dočekali da njihovi budu vlast. O, kakvo je to iskustvo – funkcije, pa tri-četiri „platice”, po raznim osnovama, pa unosni poslovi, pa svi u familiji zaposleni i komšije pride. Ma, svet pod nogama. Ali ako ste baš mnogo leteli i s velike visine gledali na one čiji nisu bili na vlasti, buđenje ume da bude baš neprijatno.

Neki, posle buđenja, godinama ne mogu da shvate šta se desilo. Ogorčeni su, ljuti na sve koji su, dabome, krivi što oni više ne odlučuju ni o čemu. Sanjaju povratak i kako će onima koji su se usudili da im uzmu moć, duplo naplatiti. Samo kad se opet dokopaju vlasti. Ni na pamet im ne pada da su, možda, grešili. Ma, kakvi, gde bi oni. Nije malo ovakvih.

Neki ljudi su baš srećni. Njihovi su uvek na vlasti. To su ozbiljni ljudi. Oni umeju da priznaju grešku. Koliko god puta trebalo. Čim današnji njihovi odu s vlasti, ma koliko da su se u njih javno zaklinjali, pa čak bili istaknuti predstavnici, odmah shvate da su bili u zabludi i pređu na pobedničku stranu.

Niko kao oni tako ne kritikuje bivše, znaju ih. Zato ih novi njihovi brzo prihvate i lepo udome. Kadrovi su to. Koliko ste samo puta čuli, kad pomenete ovu pojavu – „mala smo mi zemlja, sve partije da se skupe, nemamo dovoljno kvalitetnih kadrova”. Ako vas to ljuti, sami ste krivi. Što niste kadar.

Postoje i oni ljudi koji svima nađu zamerku. Kritikuju, gunđaju, zanovetaju. Niko im ne valja. To su baksuzi, namćori, mnogo je lepih srpskih reči za njih, uglavnom, ne možeš im ugoditi šta god radio. Ni mi iz ove skupine, naravno, nećemo priznati da nama nešto fali. Kad bismo se onako, sasvim iskreno, preispitali, možda bismo zaključili da imamo neku falinku.

Devedesetih godina, u vreme ratova i sankcija, svi smo se bavili velikim nacionalnim i državnim pitanjima. Ogromna većina je imala razumevanja za svoju državu, pa i namćori. To što je država bila u problemima, ne znači da nismo mogli, osim bitke za puko preživljavanje, učiniti više za sebe. Evo, na primer, svako je, pa i novinar, mogao da kupi neki medij, da bude svoj gazda.

Put do toga bio je baš lak. Kako reče nekadašnja prva dama, sada pokojna, Mira Marković, njena ćerka je došla na ideju da kupi radio. Otišla u banku, podigla kredit i kupila ga, pa još i televiziju napravila. Tako je odgovorila namćorima koji su u preduzimljivosti jedne mlade žene videli nešto loše. I u pravu je. Ko je meni i svima vama koji ste kritikovali kriv što nismo podigli kredit i napravili neki biznis, šta god.

U to vreme svoje bogatstvo stekli su, na primer, neki današnji veliki biznismeni. Sve po zakonu. Mi namćori smo tada učestvovali u kriminalnim radnjama, kupujući devize od dilera na ulici. Da smo, kao pomenuti biznismeni, i mi otišli u banku po nemačke marke, umesto što smo upirali prstom u njih, tvrdeći da oni to mogu zato što su potpredsednici vlade, ili ministri, ili bliski vlasti, i mi bismo danas bili bogati, da ne kažem tajkuni.

Dakle, mi nismo videli nikakav problem u nama, što su nas iz banke otpravljali praznih ruku, tvrdeći da deviza nema. Udruženim poduhvatom mi, besni namćori, glasali smo da svi ti što nas prave ludima i bogate se na našim leđima odu s vlasti. I odoše.

Na vlast su došli oni koji nam obećaše pravdu i lopove u zatvoru. Brzo su mi postali sumnjivi, kad reformisaše pravosuđe i izabraše sudije koje su pokrale beogradske izbore 1996. godine da donesu pravdu. Oni tajkuni postadoše najvažnije osobe u državi, bez njihovog amina nije bilo ni vlade.

Propadoše sve banke, odoše fabrike i radna mesta, a oslobođeni novinari dobiše, između ostalog, zakon koji im je garantovao brzopotezni gubitak posla ako se samo usude da kažu nešto protiv vlasti. Ustavni sud naknadno je saopštio da je „novinarski zakon” u svakoj odredbi protivustavan, al’ kasno. Namćori su se opet udružili i oterali oslobodioce. I oslobodioci otišli bogati.

Ovi što su došli, obećavajući nam, a šta drugo nego pravdu i lopove u zatvorima, ubiše se pričajući šta su sve bivši pokrali. Ali nijedan „lopov” da ode u zatvor. Krali po zakonu, a zakone donosili po svojoj meri. Ne možeš im ništa, kažu, i nastavljaju da nas obaveštavaju o razmerama pljačke. Samo to mogu. I oni su, dabome, oslobodili medije.

Naročito one na lokalnom nivou i to sve po evropskim pravilima. Kako su nam objasnili, Evropa traži da svi mediji budu privatizovani, svako ko je ukazivao da ne može tako kako su zamislili, proglašavan je nazadnim elementom. I tako razne Radojice pokupovaše lokalne medije i staviše katanac na njih. Oslobodiše novinare svake brige o pritiscima. Jeste da su ostali bez posla, ali su bar slobodni.

Sad bi ovi što onomad doneše zakon za brzopotezno otpuštanje novinara i rasprodaše sve što se u ovoj državi rasprodati moglo da oslobode medije, uvedu vladavinu prava i ekonomski preporode zemlju. I ne mogu čudom da se načude što im niko ne veruje. Vlast se toliko zanela u podsećanju na njihova „nedela”, da ne vidi svoje greške.

Oslonila se, vlast, na one koji su i bivše savetovali, slepa da vidi zašto su ovi postali bivši. Za vlast bi bilo dobro kad bi imala u vidu da se u Srbiji, iskustvo svedoči, čaša preliva na svakih desetak godina. Tu bi namćori, oni kojima niko ne valja, mogli da joj pomognu. Njoj i svima nama. Državi, pre svega.

Kad bi moji bili vlast, politički protivnik ne bi bio neprijatelj koga treba uništiti i u mišju rupu saterati. Ne bi niko hodao svetom i od onih koji su se dobrano potrudili da mi ovde osetimo i blagodet bombi s osiromašenim uranijumom tražio da nam opet uvode demokratiju. Borio bi se ovde, sa svojim narodom, da dođe u priliku da ispravi sve ono što, po njemu, ne valja.

Politički protivnici bi državu stavili iznad svega i dogovorili se o minimumu državnih i nacionalnih interesa, kojih bi se držali svi. I kad su na vlasti i kad odu u opoziciju. Državni simboli bi bili svetinja. Ne bi bilo onih kojima ne smeta to što nema američkog filma u kome u svakom drugom kadru ne vijori nacionalna zastava, a smeta im da i mi našoj odamo počast tako što ćemo je podići na neki visoki jarbol u Beogradu, i ne samo tu, gde će svako moći da je vidi. I da nauči da je poštuje, a ima rašta.

Kad bi moji bili na vlasti, umeli bi da čuju dobronamernu kritiku i da odmah isprave grešku. Nikada ne bi čekali da im neki, kojima je do ove države stalo koliko do lanjskog snega, propisuju šta treba da urade. I da zlo bude veće, da odmah prihvati sve što kaže taj iz belog sveta i još da nas ubeđuje kako je sam baš to hteo da uradi. Nikada dojučerašnji „lopov” i „izdajnik” ne bi bio divan čovek, čim pređe na vašu stranu.

Lopovi i izdajnici bi bili u zatvoru. Tamo bi ih smestile sudije koje bi sedele na svom radnom mestu i delile pravdu po zakonu, a ne po televizijskim studijama ili po volji onoga ko im trenutno daje platu. Novinari se ne bi delili na „objektivne” i „njihove”, radili bi svoj posao na korist svih u ovoj državi. Vlast se smenjuje, država je samo jedna, a nama, običnim ljudima biće dobro ako i državi bude dobro. Bilo bi volje da jedni druge saslušamo, ne moramo da se složimo. Kad bi se saslušali, možda bismo se i razumeli. Ali u svakom slučaju, nikoga od razgovora ne bi zabolela glava niti bi, daleko bilo, ičija bila krvava.

Tako bi ukratko izgledala Srbija kad bi moji bili na vlasti. Sad mi preostaje da još jednom, na proleće, pokušam da „dovedem” moje. Ne mislim da oni za koje budem glasala dođu na vlast, pa mnogi su već bili, nego da dok su na vlasti, vladaju kao moji. Šta kažete? Zvuči nemoguće. Pa, zvuči. Ali to nije razlog da se predam bez borbe. Znate onu reklamu – igrajte loto, nikad se ne zna. U mom slučaju to znači glasaj. Možda, ovaj put, moji stvarno dođu na vlast. Nikad se ne zna.