Gorak život sa dijabetesom

Bojana Marković (Foto: Lična arhiva)

Bojana Marković, Udruženje za borbu protiv dijabetesa „Plavi krug”

Dijabetes je autoimuna bolest, pa lekari nisu imali odgovor na to šta je uzrok da se kod mene pojavi to oboljenje s nepunih 11 godina. Tri godine pre otkrivanja dijabetesa „proletela” sam kroz staklena vrata, a sledeće godine se pojavio vitiligo, depigmentacija na koži, takođe autoimuno oboljenje. I dok mi vitiligo nije predstavljao problem kao detetu, shvatila sam vremenom koliko je dijabetes kompleksnija bolest.

Budući da se osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nije mnogo znalo o dijabetesu, preporuke koje smo dobili od lekara bile su da se iz jelovnika izbace slatkiši i dobili smo spisak s nekoliko voćki koje mogu da se jedu. Meni je u početku to bilo malo stresno, a sećam se i da sam pitala mamu da li će ona stvarno da mi broji koliko komada jagoda i trešanja smem da pojedem za užinu. Ona je, pomalo tužno, rekla da je to preporuka lekara, ali da veruje da to neće uvek biti tako. Bila je večiti optimista, što je meni kroz život s dijabetesom mnogo značilo. Bila mi je bitna podrška porodice, a pored mame, značajnu ulogu odigrali su i tata i brat, kao i školski drugari koji su me prihvatili takvu kakva jesam.

Život s dijabetesom nije uvek bio lak. Tako sam u oktobru 2004, zbog neredovnih ciklusa, kasno saznala da sam u drugom stanju. Tada moje opšte stanje, krvna slika i bubrezi nisu bili u dobrom stanju i nije bilo šanse da se trudnoća iznese do kraja. Primljena sam na Kliniku za ginekologiju i akušerstvo KCS-a, gde je lekarska komisija odlučila da trudnoća mora da se prekine u 23. nedelji. Za mene je to bio jako težak i emotivan period. Tada mi je više nego ikada pre nedostajala mama, koja je preminula kada sam završavala srednju školu, ali moj tata je, na sreću, uvek bio tu, divan i brižan, da bratu i meni nadomesti taj gubitak.

Moja porodica, prijatelji i partneri prošli su sa mnom kroz različite situacije s dijabetesom i svima sam beskrajno zahvalna na toj podršci i pomoći, kao i svojim lekarima, dr Danijeli Drašković Radojković i nefrologu prof. dr Radomiru Naumoviću.

Budući da živim sa svojim „slatkim životnim saputnikom”, dijabetesom, od 1989. godine, s njim sam prošla razna lepa i ružna iskustva, želela sam o tome da pričam, da skrenem pažnju drugima šta da rade kako ne bi prošli neke loše stvari koje sam ja doživela. Ta želja se ostvarila jer sam zajedno sa još četiri drugara osnovala Udruženje „Plavi krug”.

U početku smo se sastajali u mojoj dnevnoj sobi, broj zainteresovanih je počeo da se uvećava, pa smo prešli u kafić, a kada se broj članova popeo na nekoliko desetina javila se potreba za stalnom adresom. U maju 2012. godine, „Plavi krug” je otvorio vrata svojih prostorija u Bulevaru Zorana Đinđića 129 za sve zainteresovane sugrađane. Tamo smo pokrenuli edukacije i predavanja. Svako ko želi može besplatno da proveri nivo šećera u krvi, krvni pritisak i da uradi upitnik za procenu faktora rizika za nastanak dijabetesa tipa dva, kao i da se informiše na koji način mogu što lakše i bolje da žive s dijabetesom.

U okviru „Plavog kruga” pokrenuli smo grupu „Plavi kružić”, kao podršku roditeljima dece koja žive s dijabetesom. Pokrenuli smo i inicijativu za organizovanje edukativnih tribina u osnovnim i srednjim školama i predškolskim ustanovama za nastavno osoblje i učenike, kako bi što više ljudi iz detetovog bliskog okruženja saznalo o dijabetesu i samim tim razumelo njegovo stanje.

U Srbiji se osobe s dijabetesom suočavaju s mnogobrojnim problemima. Jedan od njih je što više od 40 odsto ne zna za svoju bolest, trećina novootkrivenih pacijenata ima jednu ili više kasnih komplikacija: oštećenje krvnih sudova, bolesti srca, bubrega, oštećenje vida, nervnog sistema, što nam govori da su preventivni pregledi izuzetno važni.

Jedan od problema osoba s dijabetesom u Srbiji jesu nepostojanje inovativnih terapija, a potrebno je obezbediti senzore za kontinuirano merenje glukoze u međućelijskoj tečnosti svim osobama s dijabetesom tipa jedan. Kontinuirano merenje glikemije je neophodno radi bolje regulacije i smanjenja mogućih komplikacija koje dijabetes može da razvije. Senzor omogućava uvid u sve vrednosti glikemija u toku 24 sata, a ne samo u trenutku merenja. Zemlje u okruženju ga imaju potpuno besplatno.

Osoba koja je na insulinskoj terapiji mora da proverava šećer minimum pet-šest puta dnevno, što znači da oboleli od dijabetesa nemaju dovoljan broj tračica, jer deca i trudnice dobijaju do 150 tračica mesečno, dok stariji od 18 godina, u zavisnosti na koliko su dnevnih doza insulinom, dobijaju od 50 do 100 tračica mesečno.

Većina pacijenata nema sredstava da kupuje tračice i iz tog razloga dolazi do komplikacija dijabetesa, koje mogu biti jako ozbilje po život obolelih.

Ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar na konferenciji za novinare povodom 14. novembra, Svetskog dana dijabetesa, obećao je da će od januara 2020. godine biti obezbeđeni senzori o trošku RFZO-a. Kako smo već „ušli” u januar, nadamo se da će obećanje ministra biti ispunjeno.