Supertužilac ćutanjem urušava autoritet

Republički tužilac je u našem sistemu neka vrsta supertužioca. Može sve: da preuzme predmet od bilo kog tužioca ili da izda obavezno uputstvo kako će se postupati u konkretnom slučaju, kaže u razgovoru za „Politiku” Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca, član Državnog veća tužilaca i poverenik za samostalnost rada tužilaca.

U intervjuu govori i o poslovici da „svaki predmet čeka svoje vreme”, podnošenju prijave protiv predsednika Aleksandra Vučića i njegovog brata i stavu građana da je opravdano i dozvoljeno da političar pozove telefonom tužioca i naloži mu šta da radi u predmetu.

Otkud u tužilaštvu poslovica da svaki predmet čeka svoje vreme, kako ste jednom rekli?
Na tu poslovicu podsetio sam u autorskom tekstu napisanom za „Evropski pokret u Srbiji”, koji je krajem leta preuzeo i jedan dnevni list. Objasnio sam da ona govori o tome da tužioci neretko odlažu donošenje odluke u predmetu ukoliko ga iz bilo kog razloga smatraju politički osetljivim. Nakon toga, bio sam izložen baražnoj vatri tabloida i nahuškanih pojedinaca u njima. Zbog te rečenice su podnošene krivične i disciplinske prijave protiv mene uz objašnjenje da držim predmete u fioci, iako sam u tekstu imao izrazito negativan stav prema praksi da svaki predmet ima svoje vreme. Tabloidni i drugi napadi obesmislili su dalju raspravu o tome kakve posledice po građane i vladavinu prava ima praksa izražena u poslovici.

Smatrate li opravdanim sve češće javne zamerke na rad republičkog tužioca, pre svega na odsustvo iz javnosti? Koje su, zaista, njegove nadležnosti?
Kada je reč o nadležnostima, republički javni tužilac je u našem sistemu neka vrsta supertužioca. On može sve: da preuzme predmet od bilo kog tužioca, da izda obavezna uputstva kako će se postupati u konkretnom slučaju, da dodeli predmet nekom drugom tužiocu. U pogledu dela vašeg pitanja koje se odnosi na opravdanost zamerki na rad republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac, moram da vas razočaram i kažem da, s obzirom na poziciju u tužilaštvu, nemam potpuni uvid u njen rad.

Sa druge strane, saglasan sam da je njen izostanak iz javnosti upadljiv, a nekada i sasvim neprihvatljiv, jer se nije oglašavala čak ni kada je bilo neophodno da javnosti objasni stav tužilaštva o nekom važnom pitanju ili u pogledu nekog važnog predmeta. Možda se drži one: „U ćutanju je sigurnost.” U svakom slučaju, da sam u prilici da joj dam savet, rekao bih joj da bi u pojedinim situacijama, kada je to u javnom interesu, trebalo lično da objasni stav tužilaštva, jer izostanak javnog objašnjenja neretko dovodi do tenzija u društvu i dodatno urušava autoritet tužilaštva.

Da li je podnošenje krivične prijave protiv predsednika Vučića i njegovog brata Andreja bio jedini način da se utvrdi da li je okrivljeni Predrag Koluvija, odmah po hapšenju, zvao predsednikovog brata i da li će određivanje roka za postupanje doprineti da se to što pre utvrdi?
Iz medija mi je poznato da je u tom predmetu u toku istraga i da je više osoba u pritvoru. Nadležno tužilaštvo je, dakle, za svaku osobu za koju je postojala sumnja da ima vezu sa slučajem, pokrenulo postupak. Za sve ostale, pa i za brata predsednika, prema stavu tužilaštva, ne postoji sumnja da imaju bilo kakvu ulogu u ovom krivičnom predmetu. Osim što smatram, pravno problematičnim podnošenje prijave, čini mi se da je ona prevashodno podneta da se ukloni sumnja stvorena u delu javnosti oko toga koga je okrivljeni zvao posle hapšenja. Da javnost ima poverenje u rad javnog tužilaštva za takvom aktivnošću, čak ni u političkom smislu, ne bi bilo potrebe. Iz svega slede dva zaključka. Jedan je da, kada postoji opšte nepoverenje u institucije, svi su na gubitku. Jer, izgleda da u nepristrasnost tužilaštva ne veruju građani, opozicija, ali ni vlast. Drugi je da podrivanje autoriteta i nezavisnosti institucija od vlasti može da se vrati kao bumerang.

Ima li tužilaštvo snage, volje, znanja, samostalnosti za gonjenje slučajeva korupcije ukoliko su oni u vezi sa bilo kojom aktuelnom vlašću?
Iako mi se čini da je vaše pitanje suviše uopšteno, probaću da odgovorim i to drugim pitanjem. Da li biste vi intervjuisali osobu za koju znate da će pretežni deo svog intervjua posvetiti kritici rada vašeg glavnog urednika i da li bi taj razgovor bio objavljen u vašem listu? Pretpostavljam da ne biste, a čak i kada biste ga napravili teško da bi bio objavljen. Dakle, malo je verovatno da će tužilaštvo sa punom snagom i neselektivno voditi borbu protiv korupcije, onih koji odlučuju o profesionalnom statusu tužilaca. Ali čak i kada bi se neko iz tužilaštva drznuo da istraži slučajeve korupcije aktuelne vlasti, suočio bi se sa nesavladivim preprekama. Njegov pokušaj bi bio osuđen na neuspeh. Pre svega zato što bi tužilaštvo za saradnju moralo da se obrati policiji koja je, manje-više, pod kontrolom politike. Policija u predistražnom postupku radi za tužioca, a odgovara starešinama unutar policijskog sistema. To je neodrživ model, koji ne može da pruži rezultate u borbi protiv korupcije.=

Da li mislite da političari pravosuđe smatraju delom svog kolača i da li prihvataju podelu vlasti?
Mislim da političari u Srbiji, po pravilu, ne prihvataju podelu vlasti i nadležnosti. Nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva za njih je samo politička fraza, koja se koristi prema potrebi i najčešće u kontekstu pridruživanja EU. Međutim, relevantne ankete ukazuju na to da podelu vlasti i nezavisnost institucija u dovoljnoj meri ne podržavaju ni građani Srbije. To dodatno otežava problem, jer su političari svesni da njihovi nasrtaji na sud, tužilaštvo, neće biti kažnjeni na narednim izborima. Ovde veliki broj građana smatra opravdanim i dozvoljenim da političar pozove telefonom tužioca i naloži mu šta da radi u predmetu.

Vaš rad kao poverenika za samostalnost pozitivno je ocenjen u izveštaju o napretku Evropske komisije, izveštaju Greko. U nedavno objavljenom dokumentu Evropske komisije piše da ste istražili nekoliko slučajeva pritiska na tužioce. Da li imate podršku republičke tužiteljke i Ministarstva pravde?
Čini mi se da imam tabloidnu kampanju protiv protiv sebe i sumnju da je u sve to uključen i visoki funkcioner Ministarstva pravde, umesto podrške.

Kako biste ocenili rad Državnog veća tužilaca čiji ste član i šta predstavlja najveći problem u njegovom radu?
Izborom i predlaganjem  velikog broja zamenika tužilaca smanjili smo opterećenost u tužilaštvima. To potvrđuju i izveštaji relevantnih domaćih i međunarodnih organizacija. Veće je, takođe, uspelo da zauzme stav o jednoj od verzija amandmana na Ustav. U dugoj istoriji ćutanja javnog tužilaštva u Srbiji o važnim temama, to je zaista bilo prava senzacija. Međutim, nisam siguran da je veće uvek predlagalo i biralo one koji to najviše zaslužuju. Razloga za to ima više. Prvi je što mi o tome u tužilaštvu nemamo jasna i objektivna merila, skoro svi kandidati od starešina tužilaštava i kolega dobijaju najviše ocene prilikom ocenjivanja njihovog rada. Predlagao sam da se sistem promeni i da posebna komisija sastavljena žrebom ocenjuje kandidate za izbor ili napredovanje. Moj predlog je ignorisan. Drugi razlog leži u samom sastavu DVT. U to telo ulaze predstavnici politike, struke, profesure. Pluralistički sastav odražavao se na odluke, tako da su one bile rezultat kompromisa, što samo po sebi nije loše, osim što usled kompromisa nekada najbolji ne budu predloženi i birani.

Kako komentarišete predložene izmene Ustava i mislite li da je njihovo usvajanje odloženo zbog kritike struke?
Ne znam pravi razlog za odlaganje, ali smatram da je dobro što je odloženo usvajanje izmena Ustava o pravosuđu, jer nije postojala saglasnost oko toga da li su ponuđene izmene korak u dobrom smeru. Iako je tekst izmena Ustava, koji je ponudilo Ministarstvo pravde, na opšte iznenađenje stručne javnosti i profesionalnih organizacija podržao sekretarijat Venecijanske komisije i dalje postoje sasvim oprečni stavovi o tom tekstu. Izrazita većina uglednih nevladinih organizacija, profesionalnih udruženja, profesora ustavnog prava i dalje smatra da je ponuđeni tekst korak unazad i da neće eliminisati ili smanjiti politički uticaj na pravosuđe, već da će ga samo maskirati. Kada imate takvu situaciju, najbolje je da ustavne promene odložite, dok se u društvu ne postigne minimum kompromisa.