ponedeljak, 17.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 13.01.2020. u 15:08 Brane Kartalović

U čoveku ima nešto veće od čoveka

Nadarena Vesna Maksimović iz Kragujevca je sedam godina bila gotovo prikovana za bolesnički krevet, ali je trajno zadobijeni invaliditet uspela da nadjača stvaralačkim nadahnućem
(Фото Б. Кар­та­ло­вић)

Kragujevac – „Dodir svile” je istovremeno prva izložba slika na svili koju je priredio Narodni muzej u Kragujevcu i prva samostalna izložba Vesne Maksimović (1972). Ova višestruko nadarena žena, majka devetnaestogodišnje studentkinje Sandre, doživela je 2001. godine strašnu traumu. Posle porođaja imala je sedam teških operacija na karlici i kukovima, koje su izvršene u Beogradu na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica”. Punih sedam godina je bila gotovo prikovana za bolesnički krevet, ali je trajno zadobijeni invaliditet uspela da nadjača stvaralačkim nadahnućem.

Vesna i danas neguje ljubav prema poeziji, koja joj je pomogla da prebrodi dug i mukotrpan oporavak, ali je trenutno više posvećena slikanju na svili, sa čijom se tehnikom prvi put susrela 2014. godine u kragujevačkom Centru za samostalni život osoba s invaliditetom.

– Bilo je to u umetničkoj radionici Marije Leković. Vežbajući na maramama, primetila sam da se likovi i slike spontano pojavljuju. Tada sam počela da razmišljam u tom smeru. Svila je nepredvidljiva, ne dozvoljava vam da u potpunosti kontrolišete potez i boju, stalno diše. Zato me rad na svili čini živom – kaže naša sagovornica.

Iako je učestvovala na nekoliko kolektivnih izložbi, Vesna je pred prvo samostalno predstavljanje publici pomalo strepela, pa je radove poslala poznatom ruskom slikaru Borisu Indrikovu, na čija se dela ugledala. Indrikov je sa zadovoljstvom prihvatio da prokomentariše „Dodir svile”, a njegova ocena je uneta i u katalog izložbe.

– U delima Vesne Maksimović oseća se energija i želja da posmatraču prenese svoje razumevanje svemira. Imaju puno nežnosti i mašte. Vesna stvara u sofisticiranoj tehnici batika i postiže skladnu meku boju. Sve njene slike su prožete ljubavlju prema prirodi, deci, lepotama okolne stvarnosti. One su sanjive, ponekad tajanstvene, ponekad detinjasto naivne. Posebno je zanimljiv niz radova sa slikama cveća. Svojom dekorativnošću izgledaju živo. I u svakom Vesninom delu se oseća težnja ka lepoti i skladu.

– Ponosna sam na ovaj komentar. U životu ništa nije samo lako i ništa nije samo teško, ali je sve moguće. Verujem da se to vidi na mojim slikama. Kad sam bila bolesna, kad mi je bilo najteže, shvatila sam da materijalne stvari nemaju vrednost. Na kraju, kad vidite da ste sami u svemu, nešto vam u trenucima najveće nemoći da snagu. Sada znam da u čoveku ima nešto veće od čoveka – napominje ova hrabra i nadasve radoznala žena koja uporno stvara, iako se teško kreće.

Osim slika na svili, Vesna pravi i nakit, a do sada je objavila tri zbirke poezije. „Zidine” su iz štampe izašle ove godine, zbirka „U prolazu” objavljena je 2016, a prva pesnička knjiga „Miris vanilije” ugledala je svetlost dana 2010. godine.

– Tu knjigu sam napravila sama. Pesme sam ilustrovala, a tekst sam prelomila i priredila za štampu. Osmislila sam čak i veb-prezentaciju. Iskoristila sam znanje stečeno u srednjoj i Višoj tehničkoj školi, koje sam nadgradila na Fakultetu inženjerskih nauka u Kragujevcu, gde sam do 2012. godine, kao saradnik profesorke Aleksandre Janković, pripremala jedan stručan časopis o motornim vozilima. Pre nego što sam postala član Centra za samostalni život osoba s invaliditetom, kome mnogo dugujem, radila sam u jednoj firmi koja se bavila spoljnom trgovinom i u jednom udruženju studenata sa hendikepom. U penziji sam od 2015. godine – navodi naša sagovornica, koja je i članica Udruženja likovnih umetnika Kragujevca „KUL.T”.

Vesna je u srednjoj školi svirala harmoniku, a član Akademskog kulturnog društva „Svetozar Marković” Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu bila je sve do 1996. godine. U duetu s Draganom Gregom osvojila je treće mesto na nacionalnom takmičenju harmonikaša 1993. godine u Sokobanji. Ponosna je, kaže, i na svoj pedagoški rad.

– Učila sam druge, a i sama sam svirala. Žao mi je što to više ne mogu, jer je harmonika, koja mi je sada teška, moja velika ljubav – kaže naša nadahnjujuća sagovornica, predočavajući da čovek može prevazići sva iskušenja koja život nosi samo ako stvara.

Komеntari1
b8329
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivana
Bravo hrabra damo!!! Sreca i dobro zdravlje da Vas prate, da hrabro kao i do sada idete kroz zivot! Zelim Vam puno punoooo radosti

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja