Na dijagnozu Kronove bolesti čekala sedam godina

Dr Olga Mitrović (Foto: Lična arhiva)

Ja sam tipičan primer pogrešne dijagnostike. Dijagnoza Kronove bolesti postavljena mi je 2015. godine posle gotovo sedam godina jer lekari dugo nisu prepoznavali simptome oboljenja. Tada sam imala 21 godinu. Dugo niko od doktora nije ispitao moj problem s anemijom do kraja, niko nije hteo da proveri zbog čega imam dijareje i zašto se loše osećam. Kronova bolest spada u zapaljenske (inflamatorne) bolesti creva zajedno s ulceroznim kolitisom i neklasifikovanim kolitisom. To su hronične, neizlečive bolesti koje izazivaju dosta problema obolelima, tako da ne narušavaju kvalitet života. Obolele osobe se neretko povlače u sebe, dolazi do otuđenja i neprihvatanja okoline. Najčešće obolevaju osobe u kasnoj adolescenciji i u četrdesetim godinama, ali u današnje vreme viđa se veći porast obolelih u pedijatrijskoj populaciji.

Na papiru sve izgleda jednostavno, ali u stvarnosti put do moje dijagnoze je trajao dugo i to je čist primer da je jedna ista bolest – kod svakog čoveka drugačija. Nakon postavljanja dijagnoze, priznajem, laknulo mi je jer sam konačno dokazala ljudima oko sebe i lekarima (opšte prakse najviše), koji su mi svih prethodih godina govorili da mi nije ništa – da ipak nije trebalo tako lako da odbace moje simptome i žalbe da sa mnom nešto nije u redu. Sve je počelo od druge godine srednje škole, kada sam barem nekoliko puta godišnje imala dijareje koje traju nedelju dana, s propratnim blagim bolovima i anemijom koja me je pratila kroz celu srednju školu i fakultet.

Simptomi su se preklapali s periodima kada su mi se dešavale neke bitne ili stresnije situacije i naravno da niko od bližnjih i lekara opšte prakse nije hteo da dijagnostikuje ništa više od „nervoznih creva”, ili „nešto si loše pojela”, ili „sezona je stomačnih virusa”.

Drugi problem s kojim sam se susretala su izostali menstrualni ciklusi i kasno dobijanje prvih menstruacija. Ginekolozi su mi govorili da sam mnogo mršava, malokrvna i da moram da se ugojim kako bi se pokrenuli hormoni, pa sam tada pila uz redovne obroke i „šejkove” za gojenje. Međutim, ništa se nije dešavalo. Upis na Medicinski fakultet u Beogradu i ono što dalje sledi do moje dijagnoze nikada neću zaboraviti jer mi je dugo trebalo da se izborim sa strahom koji sam nakon svega toga imala.

Svi su mislili da sam hipohondar. U tom trenutku barem jednom u dva meseca tokom tri godine imala sam dijareje koje su bile opsežne, kao i velike bolove, tako da sam vremenom razvila mehanizam da kada krene da me boli stomak i da me obliva hladan znoj, najjače što mogu grizem sebe po rukama kako bi napravila veći bol nego što jeste u stomaku i time skrenem misli. Nisam neko ko ne trpi bolove i ne plačem kada me nešto boli, ali došla sam u situaciju da kada krenem da jedem počne toliko da me boli da izgubim želju za hranom. Hiljadu puta mi se desilo u javnosti da me „preseče” bol kao da mi je neko u sekundi zabio nož u stomak i da moram hitno da odem do toaleta.

Trebalo je da prođe godinu dana da prihvatim bolest. Bilo je svega... Ali sam tada maksimalno verovala svojim doktorima, bila sam disciplinovana i imala sam ogromnu podršku porodice i dečka. Posvetila sam se radu na sebi i prihvatanju bolesti koja će me pratiti kroz ceo život, a značili su mi i razgovori s psihologom. „Kron” je moj životni saputnik s kojim mogu samo više u životu da postignem. On nije neko ko me sputava i pravi ograničenja, naprotiv, s njim sam jača na svim frontovima. Ponekad se svađamo, ali dovoljno sam svesna bolesti da sam spremna i naučena kada treba da reagujem.

Članstvo u Udruženju obolelih od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa usledilo je 2016. godine, odmah nakon što sam stala čvrsto na noge. Ovo udruženje pacijenata postoji zahvaljujući jednom divnom čoveku – Ljiljanu Đakoviću, koji se sam izborio za mnoge stvari koje su ljudima danas dostupne. Od trenutka kada sam došla u udruženje i zainteresovala se za oboljenje, moj život se promenio za 180 stepeni jer mi je doneo toliko dragih pozitivnih ljudi, iskustva s oboljenjem, učestvovanje na raznim edukacijama, savetovalištima, kongresima i putovanjima. Iste godine usled saradnje s evropskim udruženjem postala sam član evropske omladinske grupe, a od 2019. i član njihovog odbora, gde osim što učestvujem u evropskim projektima, takođe predstavljam našu zemlju i trudim se da prenesem svoja iskustva iz Srbije. Nivo lečenja kod nas ne kaska za razvijenim zemljama. Ono što je u Srbiji problem jeste blagovremeno otkrivanje bolesti. Svaki vid terapije je efikasan ukoliko se da adekvatnom čoveku u pravo vreme. Drugi problem za koji se borimo jeste prihvatanje stepena invalidnosti koji u svim drugim zemljama postoji. Postoji izvestan broj osoba koje nemaju više od jednog metra creva – jednog od vitalnih organa i koje treba da imaju pravo na ostvarivanje invalidnosti zbog urušavanja kvaliteta života. Moj cilj je da nevidljive bolesti creva učinim vidljivijim.

Dr Olga Mitrović, Udruženje obolelih od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa Srbije