Problemi preterano empatičnih

Kada su nam važni drugi ljudi, onda nam je važno i kako se oni osećaju. Kada je reč o osećanjima, onda je glavni princip u svim oblicima prijateljskih odnosa saosećajnost. To jednostavno znači da nam je žao kada pati neko ko nam je važan, i da nam je drago kada se ta osoba prijatno oseća. Ovaj princip nije samo reaktivan, u smislu da samo reagujemo na osećanja nama važnih ljudi, nego je i proaktivan. To znači da mi činimo određene radnje kako bi se oni koji su nam važni prijatno osećali, a izbegavamo da činimo ono što ih iritira.

Šta je s osećanjima onih ljudi koji nam nisu važni?

Saosećanje s nepoznatim

Da li ćemo saosećati s njima ili nećemo zavisi od nesvesnog procesa koji zovemo poistovećivanje ili identifikacija. Što više u nepoznatoj osobi nesvesno vidimo sebe ili nekoga ko nam je važan, verovatnije je da ćemo saosećati s njom i njenom patnjom. Što je ta osoba sličnija nama ili nekome ko nam je važan, to je verovatnije da ćemo se poistovećivati i s njom saosećati. Što je manje slična nama ili onima koje volimo, to je manja verovatnoća da ćemo saosećati, a veća da ćemo biti ravnodušni prema njenoj patnji. Ako smatramo da je nepoznata osoba loša ili zla, tada može doći do antipatije, to jest do toga da nam je drago što ona pati jer u tome vidimo njenu „zasluženu” kaznu.

            Ovaj način funkcionisanja u odnosu na tuđe emocije je u prirodi ljudskog bića koje je sposobno za odnose saosećanja (simpatiju), ravnodušnosti (apatiju) i protivosećanja (antipatiju). Iako ova usmerenost na sebe i svoje ljude može izgledati okrutno, u pitanju je mehanizam emocionalne zaštite. Dovoljno je da se zapitamo šta bi bilo kada bi nam svi ljudi na svetu bili emotivno važni, od onih koje susrećemo u stvarnom životu, do onih koje gledamo na TV-u? S obzirom na količinu informacija o ljudskoj nesreći i patnji, rezultat bi bio da se neprestano loše osećamo zbog tuđe patnje. Iz tog razloga ljudi različito emotivno reaguju na „svoje druge” u odnosu na „tuđe druge”.

Za razliku od saosećanja ili simpatije, empatija je sposobnost uživljavanja u druge, u njihove životne situacije i njihova osećanja. Svaki put kada se neko zapita gledajući nečiju nesreću i patnju „Kako bi se ja osećao da se to meni dogodi?”, on postaje empatičan. Kada ljudi shvate da drugi nisu isti kao i oni, tada postaju empatični na višem nivou. Tada sebe pitaju „Kada bih ja gledao na sebe, druge i svet isto kao i ta osoba, kako bi se osećao u njenoj situaciji”.

Empatija je veoma važna sposobnost koja je u osnovi socijalne i emotivne inteligencije, i zato od velike vrednosti u građenju odnosa s drugima. Da bi ljudi bili empatični moraju da imaju sposobnost „čitanja” neverbalnih signala drugih ljudi. Tako na primer, nezamislivo je biti majka deteta koje još nije progovorilo bez sposobnosti empatije s njim.

Koliko je empatija važna u međuljudskim odnosima vidimo upravo kod onih ljudi koji imaju smanjenu sposobnost empatije i saosećanja s drugim ljudima, kao što su narcisoidni ljudi i antisocijalne psihopate.

Emocionalni sunđer

Kao što sposobnost empatije može biti smanjena, ona može biti i preterano razvijena do mere da hiperempatični ljudi imaju značajne probleme u ličnom i društvenom funkcionisanju. To su ljudi koji se neprestano poistovećuju s patnjama drugih, bilo da ih poznaju, bilo da su za njih saznali preko medija. To su osobe koje ne mogu da spavaju zato što proživljavaju nečiju tužnu priču ili sudbinu za koju su saznale preko TV-a. Oni se ponašaju kao da su „emocionalni sunđer” koji upija tuđu patnju. Mnogi od njih osećaju ličnu odgovornost za tuđu patnju i dužnost da budu solidarni i da pomognu drugima. To ih čini „spasiocima” koji često naivno ne prepoznaju predatorske motive drugih, tako da završavaju kao žrtve iskorišćavanja.

Mnogi od ovih „empatičara” bivaju preplavljeni tuđom patnjom tako da neprestano doživljavaju „svetski bol”. Da bi to izbegli i da bi se osećali dobro oni se neretko povlače i izoluju od svih negativnih informacija.

Treba znati granicu između zdrave i preterane empatije, a decu treba učiti da postoji granica između njih i drugih, da ne treba da se „slivaju” sa svakim ko pati, čovekom ili životinjom, kao i da briga za druge mora biti ograničena brigom za sebe.