Odlazak lekara

Osmišljena, dugoročna, planska i sveobuhvatna kadrovska politika – od upisne politike na medicinske fakultete, unapređenja kurikuluma studentske stručne/kliničke prakse, lekarskog staža, stručnog ispita, politike zapošljavanja, kontinuiranog usavršavanja itd. –  od presudnog je značaja za kvalitet i razvoj zdravstvenog sistema Srbije. Međutim, godinama smo pasivni posmatrači odlaska najboljih diplomiranih studenata medicine u druge zemlje, što donosi stručne, ekonomske i biološke negativnosti. Pošto se ovde radi o jednosmernoj ulici, bar za većinu odlazećih, negativni prirodni priraštaj koji od 1992. godine ima konstantan i alarmantan rast, poprimiće ireverzibilni tok bez mogućnosti korekcije. Dodatno zabrinjava podatak da iz zemlje odlaze i specijalisti hirurzi, internisti, pedijatri, anesteziolozi, radiolozi itd. za čiju je edukaciju, u proseku, potrebno više od deset godina učenja i praktičnog rada. I umesto da radimo na nacionalnoj strategiji za sprečavanje odlaska najboljih, najvrednijih i najambicioznijih, mi donosimo zakone koji katalizuju te procese.

Odluka o zabrani zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih radnih mesta i Uredba o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, koje su bile na snazi čak šest godina (!), značajno su ugrozile plansku i promišljenu politiku u oblasti humanih resursa i dovele u pitanje funkcionisanje i razvoj zdravstvenog sistema Srbije.

Zato izjava ministra Lončara da je „od početka 2019. godine samo 766 zdravstvenih radnika podnelo zahtev za rad u inostranstvu” govori o suštinskom nerazumevanju dubine i značaja ovog višegodišnjeg i kontinuiranog procesa. Posle ove zavodljive iluzije ostaju brojne skrivene istine:

Koliko zdravstvenih radnika treba da ode u inostranstvo da to ne bude „samo” nego značajan broj? Koliko je među tim lekarima specijalista i lekara s užim specijalizacijama? Iz kojih sredina lekari najčešće odlaze? Ko će i da li će te lekare, u tim sredinama, zameniti stručnjaci sa približnim znanjem i iskustvom? Koliko je školovanje tih lekara koštalo ovu državu? Koliko je odličnih lekara, pa i profesora, otišlo proteklih godina iz državnog zdravstva u privatnu praksu, CRO (Contract Reaserch Organization) ili farmaceutske kuće? Koji su razlozi za odlazak lekara iz državnog zdravstva: male plate, nekvalitetna organizacija rada, velika opterećenost, politizacija zdravstva, loši međuljudski odnosi, nepostojanje jasnih kriterijuma za napredovanje i usavršavanje? Zašto sve više pacijenata odlazi u privatne zdravstvene ustanove? Da li će povećanje plata od 10 odsto zaustaviti ili ublažiti odlazak lekara ili je i to jedna od brojnih zabluda?

Apokrifni stav da i iz najrazvijenih zemalja odlaze lekari, ne objašnjava niti olakšava postojeću situaciju. Naime, te zemlje će u kratkom roku naći, ako ne bolju, onda bar približno kvalitetnu zamenu, i to će biti lekari iz Srbije, Severne Makedonije, BiH, Crne Gore itd. Pri tome, bogate evropske države (na primer, Nemačka, Austrija, Norveška, Slovenija itd.) nisu uložile nijedan evro u njihovu edukaciju. Kakav poklon siromašnih zemalja! U našoj sredini, kao i svuda u svetu, stručno i iskustveno kompetentne zamene uslovljene su desetogodišnjim procesom sticanja znanja i veština mladih lekara. Na kraju krajeva, ko nam garantuje da i ti lekari neće jednog dana otići jednosmernom ulicom?

Zbog toga, u najmanju ruku čudi ćutanje, kao pasivno saučesništvo, Zdravstvenog saveta Srbije i Lekarske komore Srbije o ovim krucijalnim problemima. Ravnodušje i svejednoća ne bi smeli da budi svojstveni najvišem stručnom telu u sistemu zdravstva Srbije i esnafskom udruženju lekara.

Zalažem se za jednu objektivnu, ozbiljnu, odgovornu, stručnu, neostrašćenu, apolitičnu i svestranu analizu postojećeg stanja sa konkretnim i realnim predlozima za kvalitetne i dugoročne promene. Aktivno učešće svih relevantnih faktora i institucija zdravstvenog sistema Srbije, pod okriljem Ministarstva zdravlja, podrazumeva se. Međutim, bojim se da smo već ušli u pogrešan voz i da će uskoro svaka naredna stanica biti pogrešna. Ubedljivi primeri diskutabilnih odluka (eufemizam) su tzv. volonterske specijalizacije ili zapošljavanje samo na osnovu prosečne ocene tokom studija. Pozitivni primer u srpskom zdravstvu, koji bi mogao da zadrže neke (mlade) lekare, jeste izgradnja novih klinika sa najsavremenijom opremom i optimalnim uslovima za profesionalnu afirmaciju. U tom svetlu, posebno ističem nabavku nove opreme, kao i renoviranje i izgradnju nove zgrade Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS. Napokon!

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista