Bojkot, krah u najavi

Ukrupnjava se opoziciono društvo koje namerava da, čuvajući sebe, bojkotuje aprilske izbore i tako svoje pristalice uvodi u stanje potpune konfuzije.

Čitava družina, predvođena Savezom za Srbiju, rešena je da ignoriše priliku koja se biračima pruža jednom u četiri godine, može i manje, i time im uskraćuje pravo da listićem u glasačkoj kutiji odrede koga bi da nagrade a koga da kazne.

Dobro, dobro. Znam argument: nema elementarnih uslova za održavanje slobodnih i fer izbora, pa je bolje ne učestvovati u velikoj farsi. Ali, kada bi se oslobodili pogubnog maksimalizma definisanog sloganom „Ili 42 uslova, ili bojkot”, rivali režima bi primetili da se nešto menja.

Bojkot Skupštine je, u kombinaciji sa uličnim protestima i kritikama režima iz Evropske unije, odradio posao. Opozicioni političari su, istina obazrivo, počeli da se pojavljuju na ekranima Radio-televizije Srbije. Ko je pre godinu dana mogao da zamisli da će na javnom servisu čuti da je Aleksandar Vučić „diktator” (Marinika Tepić)? Izglasana su tri zakona koji, barem teoretski, treba da poboljšaju izborne uslove.

Zaposednute su neke teritorije. Malo? Naravno da jeste, ali onaj ko ne razume da je politika proces, da se vlast osvaja korak po korak jer niko nije spreman da je dobrovoljno preda, onaj ko to ne vidi, pati od ozbiljne kratkovidosti na granici slepila.

Političari opozicije odabrali su posao u kojem se pobeđuje ili gubi, u kojem se ne bojkotuje stvarnost. Njihovi birači očekuju da makar jedan jedini dobije mesto u Skupštini kako bi njegov/njen kritički glas mogao da se čuje. Zašto onda bojkotaši obustavljaju tek otvorenu borbu u prisustvu evroparlamentaraca?

Opozicija ovakva kakva jeste, i za devet meseci ispunjenih uvažavanjem svih zahteva, ni bi pobedila naprednjake. Treba za to još vremena, akcionih programa, novih lica, svežih ideja, rada na terenu. Bojkot je pasivizacija, posredno priznanje nemoći, bekstvo od realnosti. Opozicija bira da u samoizgnanstvu tapka na nultoj tački. Status kvo do narednih izbora. A onda će krenuti iz početka pošto je vladajućoj koaliciji predala Srbiju. Zašto bi vlast išta radila na poboljšanju izbornih uslova kada joj niko ne dahće za vratom? Ispašće da veruju u Vučićev altruizam.

Funkcioneri SzS pokrenuli su u oktobru kampanju ubeđivanja birača da bojkotuju izbore. Pokazuje se da je samoisključivanje iz izbornog procesa rizična taktika, posebno ako nije obezbedila široku podršku. A nije.

IPSOS u nedavnom istraživanju kaže da će najmanje polovina birača izaći na glasanje. Procenat onih koji podržavaju bojkot se premerava brojem prstiju jedne ruke. Krah u najavi.

Potvrdiće se zaključci uglednih svetskih politikologa koji smatraju da u zemljama „izborne autokratije” – kakva je naša – strategija bojkota više šteti demokratiji nego što joj pomaže. Učešće u izbornom procesu – i pod neravnopravnim uslovima – donosi više koristi od bojkota.

SzS će propustiti priliku da biračima prenese svoje poruke. Glas opozicije neće se čuti iako prenose iz Skupštine gleda više ljudi nego što ih učestvuje na protestima. Neće ući u parlament pa će ostati bez novca i tako sebi dodatno suziti manevarski prostor.

Bojkotaši se odriču ničije zemlje naseljene ćutljivom većinom i rivalima prepuštaju inicijativu. Umesto defetizma – a bojkot mi na to liči – neophodne su stalne ofanzive na zaposednutu teritoriju.

Pritom se zameraju Vašingtonu i Briselu koji pozivaju opoziciju da izađe na izbore. Teorija da naprednjaci okruženi satelitskim strankama u Skupštini neće imati legitimitet nije realna. Zapad će, iz svojih razloga (Kosovo) priznati legitimitet a uvređeni SzS ostaće u ćošku u koji je sam sebe ugurao.

Ne samo da nemaju saveznike spolja, već pitanje bojkota doprinosi podelama unutar opozicionog SzS korpusa. Ne čudi. Bilo je samo pitanje vremena kada će na brzinu sklepana politička formacija početi da puca. Može Dragan Đilas da navlači plavi šlem mirotvorca, može levicu i krajnju desnicu još neko vreme da čuva na okupu, ali savez Demokratske stranke i Dveri je protivprirodni blud.

Pravovernici pritom plasiraju zavereničku tezu o tome da vlast nije uspela da strankama opozicije nametne odluku o izlasku na izbore. Kantov princip kauzalnosti nalaže da zaključim da su se stranke koje hoće na izbore prodale Vučiću.

Takvo razmišljanje savršeno je u skladu sa crno-belim podelama društva na kojima naprednjaci udarnički rade, uz obilno pomoć opozicije koja se, što bi rekli mlađi, „prima ko penzija”.

S kojim pravom iz SzS prozivaju sve protivnike bojkota kao „vučićevce”? Zar su Dragoljub Mićunović ili Zoran Živković „vučićevci”? Aman zaman!

Takva isključivost, zasnovana na ostrašćenosti koja ukida racio, gura opoziciju na teren kome je Vučić iscrtao dimenzije, odredio pravila igre, imenovao sudiju i odabrao loptu. Nema tu ozbiljnijeg uspeha, kamoli pobede. Kolosalan autogol.

Ako opozicija ne uvažava drukčije mišljenje, o kakvoj demokratiji pričamo? U takvom ambijentu sasvim mi je svejedno da li demokratiju oktroiše vlast ili je sputavaju što koji se predstavljaju kao lučonoše koji Srbiju treba da izvedu iz mraka.

Umesto nastavka borbe, pa i po cenu poraza, umesto proširenja granica demokratije do onoga što se smatra mogućim, veći deo opozicije, bez realne snage, pribegava sasvim nerealnoj maksimalizaciji zahteva: „Sve ili bojkot”.

Ima ona stara izreka koja poručuje: Ako želiš da dobiješ na lutriji, moraš da kupiš loz. Valjda sam jasan.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista