Gavarit Ivica Desimirovič Dačić

Kosovo je godinama ne samo demarkaciona linija unutrašnjih podela, već i precizni barometar srpske spoljne politike.

Dok su rešenja na dugom štapu, dok je Evropska unija neinventivna i pasivna, održava se status kvo što najviše pogoduje Moskvi kojoj je Kosovo najefikasnija poluga uticaja na Srbiju. Iz Kremlja stižu neutralne poruke: Rusija će prihvatiti sve o čemu se slože Beograd i Priština.

Kada se, kao sada, energičnije umešaju Amerikanci nagoveštavajući da ne žele da tolerišu zamrznuti konflikt i da bi rešenje za Kosovo moglo da se nađe u kraćem vremenskom periodu, neutralnost Rusije počne da kopni, pa iz Moskve stižu poruke u stilu da ne treba žuriti.„Zabrinjava želja za brzim rešenjem”, kaže ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko. „To liči na uspostavljanje famoznih vremenskih okvira koji su bili razlog za to što prethodni razgovori o Kosovu nisu bili uspešni.”

Zabrinjava želja za sporim rešenjem, mogli bi da kažu mnogi nezadovoljni što kosovski problem nastavlja da usporava napredovanje Srbije prema EU i zloupotrebljava se kao paravan koji onemogućava istinske demokratske reforme.

Svesni da bi do ubrzanja moglo da dođe mimo njihovih želja, u Moskvi imaju i amandman koji deluje kao upozorenje: ne zaboravite da bez Rusije i odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bilo kakav dogovor ne dolazi u obzir.

Drugim rečima: mi kažemo da nema nametanje rešenja „koje nije prihvatljivo za Beograd, poput priznanja nezavisnosti Kosova”. Poruka da će Rusija prihvatiti sve ono što prihvati Srbija ne važi.

Pošto je postavljen nov okvir, Moskva od svojih simpatizera u srpskoj politici očekuje da pojačaju eho poruke „Rusija se pita” i da u istoj meri omalovaže angažman Vašingtona i/ili Brisela.

Na primer, Ivica Dačić. Lider socijalista smatrao je za potrebno da se ogluši o pravila lepog ponašanja kada vam gost prvi put dolazi u kuću, pa je komesaru za proširenje Oliveru Varheljiju pokušao da održi bukvicu, da mu kaže da „ne zna gde je došao, da ćuti dok neko otima srpske manastire na Kosovu, da ćuti za takse koje je uvela Priština na robu iz Srbije...

„„Napao sam EU zbog nepoštovanja Briselskog sporazuma, uvođenja Kosova u poglavlje 35, pa sada sve zavisi od toga, zbog toga što ćute na dešavanja u Crnoj Gori i što su nepravedni”, potvrdio je Dačić za „Blic”.

Mađar je u jednom trenutku ustao, prišao premijerki Ani Brnabić, nešto joj šapnuo na uvo, a potom napustio salu. Pošto je simptomatično izostalo saopštenje vlade, sve je ostalo na neuverljivom tumačenju da je Varhelji žurio na neki drugi sastanak.

Gotovo da fascinira umešnost da međunarodne posrednike od starta gurate od sebe iako je diplomatija po definiciji disciplina koja treba da privlači, a ne da odbija. Pamtim kada je  Marti Ahtisari 2005. godine imenovan za specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija za Kosovo, a srpski tabloidi ga dočekali tekstovima da mu je otac bio nacista.

Dačić sam određuje kada će, kome i na kom jeziku da peva, ili kada će gosta da obaspe uvredljivim primedbama. Ispade da je Mađar kriv za sve što EU nije ispunila poslednjih decenija. Šef srpske diplomatije je to i priznao. Dosta mu je više. „Slušao sam i Olija Rena, i Štefana Filea i Johanesa Hana, ali slabo smo se pomerili napred”.

To što se nismo pomerili napred u značajnoj meri može da se pripiše onim srpskim političarima koji nikada i nisu pokazali entuzijazam prema istinskim reformama društva i tradicionalno su bliži ruskom viđenju srpske budućnosti. „Rusija je partner koji ne okleva da nas podrži gde god je to potrebno”, kaže Dačić.

Biće ovakvih okršaja sve češće. U meri u kojoj će EU u procesu proširenja, u skladu sa prioritetima Emanuela Makrona, sve više insistirati na vladavini prava, snažnim institucijama, medijskim i drugim slobodama. Na svemu što ne leži na srcu srpskim „putinistima” ili pobornicima ideje „neliberalne” Evrope kakvu promovišu autoritarni Viktor Orban ili evroskeptik Mateo Salvini.

I dok Makron poručuje da je dosta više fingiranja demokratije propraćenog rastom autoritarnosti – što je način da javnost zamorena lažnim obećanjima povrati veru u EU – nije slučajno i da Aleksandar Vulin kaže da bi Srbija trebalo da „preispita evropski put”. „Ne verujem u EU, baš kao što ne veruju ni Boris Džonson, Orban, Zeman, Salvini ili Makron”.

Ministru vojnom, bivšem julovcu, bilo bi bolje da daje komentare na teme koje se završavaju sa „mm”: kalibar 22, kalibar 7,62, kalibar 120 mm. Ubacio je Makrona u družinu koja zaista ne veruje u EU, ali je u slučaju francuskog predsednika ozbiljno omašio: Makron veruje u uniju liberalnih vrednosti koja je antipod Orbanu, Milošu Zemanu ili Salviniju.

No, šta znači plasiranje dileme da li Srbija treba da se kreće evropskim putem. Uvažavam Vulinovu ideološku omertu koja kaže „istok je crven, doći će naše vreme”, ali u ime elementarne doslednosti trebalo bi preispitati šta on – a ima ih još – rade u vladi čiji je nominalni kurs Zapad, Evropska unija.

Zar Aleksandar Vučić zaista misli da dok razne Vuline drži uz svoje skute može da dobije poverenje EU? Da Makron sutra ne nauči poruku na srpskom koja će otprilike glasiti: „Vama nije mesto u Uniji. Sami ste odabrali da ne želite vrednosti zapadnih parlamentarnih demokratija.” Na to bi Andrej Plenković, premijer Hrvatske koja predsedava Unijom, mogao da doda: „Sretan put ka Putinu, Orbanu, Erdoganu”.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista