Zašto nas ne vole

Na pitanje zašto srpskog tenisera Novaka Đokovića, posle sedam titula na Otvorenom prvenstvu Australije, zapadni navijači ne vole, Sanja iz Osla, dobro pozicionirana na tom istom Zapadu, meni, frustriranom, kaže: „Ni Đokovića, ni nas, niko neće voleti, ako mi ne volimo sami sebe”. Ozbiljno me je prodrmala. Da li je moguće da Novaka, koji je dotle osvojio sedam pobedničkih trofeja (sada već i osmi), vole manje od mladog, uspaljenog i potencijalnog pobednika Dominika Tima? Zašto zvižde Novaku, kad servira u odsudnim gemovima? Zašto zvižde Novaku, kada je osvojio Melburn više puta i od njegovog osnivača i heroja Roda Lejvera, koji takođe ne voli Novaka? Šta smo im to, Novak i mi Srbi, nažao učinili?

Da li znaju Australijanci koji zvižde Novaku u „Rod Lejver areni” da je imperijalna Engleska – čiji su samoupravni dominion (čitaj kolonija), uz Kanadu i Novi Zeland bila i njihova zemlja – poslala mlade, neiskusne australijske dobrovoljce u  rat protiv krvožedne Osmanske imperije, u čuvenu operaciju na Galipolju nadomak Carigrada, gde su izginuli kao nikada niko u istoriji? Krvave borbe su počele 25. aprila 1915, iskrcavanjem trupa Antante, a završene 9. januara 1916, potpunim krahom i povlačenjem invazionih snaga. Najveće gubitke su doživele nedovoljno spremne trupe Australije i Novog Zelanda. Od ukupno upućenih 568.000 vojnika Antante, uglavnom iz Irske, Australije i Novog Zelanda, na ratištu je poginulo 220.000, uglavnom dobrovoljaca i pripadnika tzv. neredovne vojske! Osim nedovoljne pripreme vojnika, razlozi za ovaj strašan poraz bile su brojne greške komandanata ove operacije.

Nismo ih mi Srbi poslali na Galipolje, pa da im smeta i „Marš na Drinu”, mi smo uz taj marš branili svoju egzistenciju. Poslala ih je njihova imperijalna Engleska, koja je tada, na početku Velikog rata, imala više simpatija za Osmansku Tursku, nego za pobunjene, kako su govorili, „necivilizovane” Srbe, koji su se junački borili za svoju slobodu u nametnutom austrougarskom ratu.

Zašto za tu glupu odluku ne osuđuju Engleze, koji su ih, kao topovsko meso, poslali na tursku giljotinu, nego zvižde Srbiji koja je tu imperiju uništila u balkanskim i Prvom svetskom ratu? Znaju li išta o istoriji ili očekuju da im Donald T. danas pomogne da budu pobednici istorije? Teško, ali da li išta razumeju? Žele li da im se, umesto „Marša na Drinu”, pobedničke uspomene na srpsku pobedu na Ceru 1914, svira „Radecki marš” austrougarskih osvajača nezavisne Srbije?

Kome  normalnom bi palo na pamet da zamera Francuzima što su, za himnu slobode i svih francuskih republika, uzeli pobedonosni marš Marsejaca, kompozitora i tekstopisca Kloda Žozefa Ruž d'Lila? U jednoj od najlepših himni, nastaloj 1792, uzvikuje se „Hajdemo, deco roda mog, slave je naše svanuo dan ... za mač braćo, za mač u bojni red, napred, napred, nek skotska krv zaliva svali gred!” (prevod pesnika Laze Kostića iz 1870). Da li se na te poruke zviždi ili pobedonosno kliče? U kakvom svetu to danas živimo? Kao da će da nas potamani neka nova epidemija zvanih virusa korona. Ako i ta epidemija nije, kako se spekuliše, poklon Zapada za zauzdavanje ekonomske supremacije Kine u današnjem svetu....

Pošto taj svet, i pored svih pobeda i prijateljskih gestova, ne uspevamo da promenimo i približimo mu se, moraćemo da i dalje naporno radimo i pobeđujemo, makar na sportskim poljima. Navijače koji će nas podržavati tražićemo među našim iseljenicima, kojima su trijumfi naših sportista, mladih naučnika, matematičara i fizičara, pa i pojedinih umetnika, melem za dušu u otuđenom i dalekom svetu. Ne smemo posustati, uprkos svim zvižducima. Ali, prvo, moramo naučiti da više volimo i cenimo sami sebe. Bez toga nas niko neće stvarno poštovati. Na jednoj srpskoj  navijačkoj zastavi u Melburnu je pisalo: „Srbija je večna, dok su joj deca verna”!
* Autor je redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista