I Bog ima svoj pakao

Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meti kosila je i pored mete. Zbog toga što sam još živ, a oni nisu, osećam se krivim pred njima i pred njihovim porodicama. Na opelima i parastosima obaram pogled, kao da sam ubica.

Tek u septembru 2000. godine, Srbija se, na izborima, odrekla Slobodana Miloševića, apostola zla čijem sam slomu doprineo više od ikoga i koji je meni, mojoj porodici i stranci naneo više zla nego bilo kome drugom u Srbiji. Istoga dana, ta ista Srbija odrekla se i mene i stranke koju sam vodio.

Od neprijatelja je, čini mi se, možda i opasniji prijatelj, jer je njegovo koplje bliže.

Dobro sam upoznao taj hor svojih prijatelja, suviše uplašen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih.

Svoj pakao ima i sami Bog. Ime mu je vera u ljude.

Stalno sam pričao o ljubavi i prijateljstvu, a često nisam bio prijatelj ni samome sebi. Svakim nastupom, svakom svojom izgovorenom rečju, izazivao sam pozornost i skretao reflektore na sebe. Kao osvetljena meta, privlačio sam strele i pokazivao svačijoj pakosti i mržnji gde može najteže da me ujede.

Nisam umeo da budem ni tajnovit ni oprezan. Sve što sam mislio, govorio sam otvoreno i pred svima. Kršio sam pravilo pristojnosti da je nepristojno pokazivati i svih pet prstiju, a Srbijom išao rasklopljenih misli, kao da su raskopčane pantalone.

Napadao sam i ono što sam nekada branio i voleo, odricao se i sebe kad bih poverovao da sam bio u zabludi.

Upirao sam prstom tamo gde je bolest, a oboleli su obožavali uzrok bolesti.

Naraštaj kome pripadam ili ne živi više ili nestaje užurbano, pa se sve više osećam opkoljenim stranim pokolenjem.

Izneću i svoj, najkraći, utisak i o našem ,„globalnom vremenu”.

Zapad više, izgleda mi, nema one nagone koji stvaraju čvrste institucije, čiste principe i čovečnu budućnost.

Kao da „globalnom duhu” više ništa nije po volji. Živi se danas, živi se veoma brzo i neodgovorno. Moral se pretvara u pogubnu jagmu za sticanjem bogatstva kao vrhovnog dobra, pa se smanjuje, čak i gubi, razdaljina između duhovnog čoveka i budale, jer obojica postaju robovi imovine.

Sve je manje onih koji svoju raskoš prikazuju samo sebi, a sve više onih koji je iznose na pijacu, da se razmeću i hvale, i bogatstvo pokazuju kao jedini dokaz svoje vrednosti.

Možda se ovaj danak mora plaćati onome što nazivamo demokratijom, ali ja, ipak, strepim od sreće za kojom žude ćifte i krave, i od budućnosti u kojoj će ono što čovek stvara biti iznad čoveka, a kompjuter pametniji od svakog šahiste.

Zapad, Istok i čitav svet idu u ovom smeru, i svuda se diže larma na one koji opominju da srljamo ka apokalipsi. Na strani sam tih koji opominju, koji se bune i pozivaju na socijalna, duhovna i moralna načela, da se ne pređe kapija dopuštenog i da se sačuvaju moral i  odgovornost.

Od svih mojih dana najdraži su mi dani provedeni na tragovima Onog koji je stvorio svačije dane. Tu sam lečio sebe od gordosti, razmetanja i zlopamćenja.

Ona crkvica, na brdu Golgota, u kojoj je Hristov grob, manja je i skromnija od tolikih crkava podignutih u slavu smrtnih ljudi. U Kapernaumu, gde je Isus najduže učio ljude, i koji je gradić prokleo zbog ljudske gluvoće i slepila, Njemu posvećena crkvica je kao sirotište. Stotine hiljada hrišćana, a i mnogo obesno bogatih među njima, prošli su tuda, slikali se za uspomenu i otišli bez postiđenosti. I bez obaveze da učine i nešto više od turističkog fotografisanja na izvoru svoje vere.

Sve Hristu posvećeno tamo gde je Hristos bio i boravio, najmanje je i najbednije. Te crkvice su odrpani prosjaci pred ogromnim katedralama i dvorcima kardinala, biskupa i vladika širom sveta, pred njihovim zlatnim žezlima i dijamantskim krunama.

Uzalud je razmetanje, jer je to sve ništa, magla i dim koji sebe vara, raskoš koja je jeftinija i od trunke prašine sa Hristovih sandala.

Nema blagajne, nema dijamanata, nema kruna i titula koji mogu da od fenjera naprave sunce.

Prvi je živeo kao poslednji i dok je hodao Jerusalimom, Kapernaumom i Nazaretom, dok je propovedao po Judeji i Galileji, dok se molio na Maslinskoj gori, dok je vodu pretvarao u vino, a u Samariji, na bunaru, devojku Samarjanku, koju je po Tori morao da mrzi, nazvao sestrom svojom i rekao joj da će doći dani kada se nećemo moliti po hramovima, nego ćemo Boga, kao ljubav i dobrotu, tražiti u svojim srcima. Nisu Ga čuli, nisu Ga razumeli, pa su Ga i ubili i razapeli, ali je On, i tada, oprostio.

Priznajem, evo, da tu strašnu zapovest, da oprostim ubicama i da ih još i zavolim, ne mogu da prihvatim. Sve ostalo mogu, ali to ne. Čak i kad sam bio na Golgoti, ta naredba nije prodrla u moje srce. Razumom, naslućujem njen smisao, ali ne dalje od toga.

Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine.
(odlomak iz knjige „Meta”)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista