Novi talas „arapskog proleća”

Zemlje Bliskog istoka i severne Afrike posle skoro deset godina, usred zime, zahvatio je novi talas „arapskog proleća”. U dubokom previranju su se sada našli Liban, Irak, Sudan i Alžir, zemlje u kojima se mesecima protestuje i traži smena diktatora. Vlastodršci padaju jedan za drugim, ali pitanje je da li će te smene dovesti do demokratskih promena, što je glavni cilj demonstranta koji mesecima izlaze na trgove Bejruta, Bagdada, Alžira i Kartuma.

Prve analize potvrđuju da posle pada moćnika u tim zemljama u suštini sve ostaje po starom: diktatori odlaze, a na vlast dolaze njihovi bliski saradnici, pošto demonstranti nemaju pripremljene snage za uspostavljanje demokratske vladavine. Stare vlastodršce zamenjuju njihovi „kadrovi” – rodbina ili bliski saradnici – koji su ponikli i formirali se u autoritarnom okruženju.

U Libanu i Iraku i dalje glavnu reč u politici vode najmoćnije verske frakcije, odnosno lider Hezbolaha Hasan Nasralah, a u Bagdadu Moktada el Sadr.

„Svrgavanje diktatora u arapskim zemljama samo po sebi ne rešava nagomilane probleme. Opozicija mora da obezbedi demokratske promene, da izađe iz tog začaranog kruga, što neće ići brzo i lako”, kaže poznavalac prilika na Bliskom istoku, profesor na Univerzitetu Nju Hempšir Ezedin Fišer, prenose lokalni mediji.

Mnogi demonstranti koji protestuju u Bejrutu, Bagdadu, Alžiru i Kartumu očigledno nisu izvukli pravo naravoučenije iz prvog talasa „arapskog proleća”, koji je zahvatio taj deo sveta pre deset godina. Posle obaranja Saada Haririja, Abdula Mahdija, Omara el Bašira i Abdelaziza Buteflike mnogi ne znaju šta dalje, pošto stare strukture iz senke grčevito nastoje da očuvaju svoje pozicije i privilegije preko svojih ljudi koji su pustili duboke korene u svim državnim strukturama. Demonstranti poručuju da se neće zadovoljiti „kozmetičkim promenama”, ali pitanje je da li oni za to imaju snage.

„Arapsko proleće” je počelo krajem 2010. godine u Tunisu, kada je oboren predsednik Abadin bin Ali, da bi se kasnije preselilo u Libiju, Alžir, Egipat i Siriju. Demonstranti, koji su uživali podršku vodećih zapadnih i pojedinih zalivskih zemalja, kao i Muslimanske braće, ubrzo su oborili vladu Libije (Muamer Gadafi je ubijen) i moćnog predsednika Egipta Hosnija Mubaraka. Mimo svih procena, u Siriji se Bašar el Asad održao na nogama, pre svega zahvaljujući podršci Moskve i Teherana.

Zbivanja u Libiji, a pogotovo Egiptu, potvrdila su da demonstranti nisu bili u stanju da, posle pada režima, sprovedu istinske sistemske reforme. Posle Mubaraka u Egiptu je na vlast došao Muhamed Mursi, pošto ga je podržala uticajna islamistička grupa Muslimanska braća, koju u nekim zemljama u Zalivu optužuju da je teroristička organizacija. Armija je ubrzo izvela tenkove na ulice i, posle vojnog udara, na vlast je došao general Abdel Fatah el Sisi, koji se nemilosrdno obračunao sa zaverenicima.

Posle ubistva Gadafija, Libija, jedna od najprosperitetnijih zemlja Afrike, podeljena je, raspolućena: u Tripoliju sada vlada premijer Fajiza el Saradža, dok istok zemlje, držeći sedište u Bengaziju, kontroliše general Halifa Haftar, koji preti da će „osloboditi” čitavu Libiju. Ni posle deset godina zemlja ne može da izađe iz ćorsokaka u koji je upala posle ubistva Gadafija, pošto mnoge zemlje na Zapadu i u regionu žele da kontrolišu unosne tokove libijske i mediteranske nafte i gasa.