Putnikova škola ratne veštine

Svi znaju za velike srpske pobede u Prvom svetskom ratu, pogotovo na Ceru i Kolubari. Među najzaslužnijima za ove trijumfe svakako je i vojvoda Radomir Putnik (1847–1917). Njegove zasluge, međutim, ne svode se samo na to što je komandovao srpskom vojskom u ovim bitkama, već i na reformu koju je sproveo od 1903. do 1914. godine, dok je bio na čelu njenog Glavnog đeneralštaba.

U tom delikatnom periodu, omeđenom s dva atentata na krunisane glave (1903. na Aleksandra Obrenovića, odnosno na Franca Ferdinanda 1914), prožetom dinastičkim prevratima, ratnim sukobima, krizama i finansijskim problemima, Glavni đeneralštab je postavio temelje savremenog srpskog vojnog uređenja, a modernizacijom je podigao vojsku na evropski nivo, pripremivši je za iskušenja oba balkanska i Velikog rata.

Tehničkom ali i idejnom reformom srpske vojske u tom dobu bavi se istoričar dr Aleksandar Životić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svojoj novoj knjizi „Putnikova škola ratne veštine – Glavni đeneralštab vojske Kraljevine Srbije (1903–1914)”, u izdanju Medija centra „Odbrana”. Prema njegovim rečima, Glavni đeneralštab pod Putnikom nije predstavljao samo vrhovnu vojnu upravu, već je postao svojevrsna škola ratne veštine, a vojska se osavremenila u svim aspektima, od naoružanja preko školovanja oficira do obuke.

„O srpskom generalštabu toga doba pisali su i mnogi svetski istoričari. Njega je personifikovao upravo Putnik, koji je stvorio sistem u srpskoj vojsci”, kaže Životić.

Iz knjige doznajemo da je ovaj vojvoda u službu vraćen posle Majskog prevrata iz sedmogodišnje penzije, a Generalštabom je rukovodio sve dok ta institucija jula 1914. u uslovima ratnog stanja nije zamenjena Štabom vrhovne komande. Pod Putnikovim rukovođenjem, za tih 11 godina su sastavljani ratni planovi za slučaj sukoba s Turskom, Bugarskom i Austrougarskom, nabavljana su nova pešadijska oružja, poput brzometnih pušaka i savremena artiljerijska oruđa – poljski, brdski i konjički topovi. Promenjena je i boja uniforme srpskih vojnika, pa je umesto dotadašnje plave, zbog boljeg kamufliranja, uvedena sivomaslinasta. Takođe, obnavljana su postojeća i građena nova utvrđenja, a civilnim vlastima su sugerisani planovi izgradnje železničke, putne i telefonsko-telegrafske mreže u skladu s vojnim potrebama u slučaju odbrane zemlje.

U pogledu ratne veštine, Putnik je u vojsku uneo svoje shvatanje ratovanja zasnovano na jačanju ofanzivnog duha. Po njemu, kako beleži Životić, ofanzivna taktika nije bila nužna suprotnost defanzivi, već oblik delovanja koji podrazumeva aktivnu odbranu, nasuprot pasivnom vođenju odbrambene operacije koje vodi u siguran, totalni poraz. Ta doktrina se pokazala u ratnim planovima u slučaju napada Austrougarske, zasnovanim na strategijskom dočeku neprijatelja u dubini teritorije Srbije, gde bi bio skoncentrisan gro srpske vojske, s manjim isturenim odredima na glavnim pravcima prelaska velikih reka kao prirodnih barijera.

„Ratni plan koncipiran na takvoj ideji omogućio je srpskoj vojsci uspešnu odbranu, izbegavanje strategijskog iznenađenja i potrebne preduslove za prelazak u ofanzivu u pogodnom trenutku”, beleži Životić.

Kako je na nedavnoj promociji knjige u Beogradu istakao akademik prof. dr Ljubodrag Dimić, Putnikova vojna i teorijska misao je postala čitava škola mišljenja i obrazovanja srpskih oficira.

„To je autohtona domaća misao, zasnovana na znanju, prožeta stranim iskustvima koja se ne prihvataju mehanički, već su prilagođena potrebama Srbije”, naveo je Dimić.

Među najvećim Putnikovim zaslugama, dodao je on, jeste i shvatanje da vojniku treba dati određenu autonomiju u delovanju, umesto slepog povinovanja naređenjima.

„Srpska vojska toga doba nije podšišala mozgove svog oficirskog kora, već im je davala izvesnu slobodu odlučivanja koja će se najbolje iskazati 1914. godine. Tada su austrougarski generali, proučavajući razloge svog poraza, ustanovili da su srpski oficiri imali osećaj za procenu situacije pa su, iako su slušali naređenja, bili spremni i na preuzimanje inicijative shodno dešavanjima na terenu”, rekao je akademik Dimić.

Da je modernizacija vojske u to doba rezultirala i modernizacijom države, svedoče i zasluge Geografskog odeljenja Glavnog đeneralštaba, koje je od 1903. do 1914, između ostalog, sprovelo topografski premer Kraljevine Srbije i precizno utvrdilo granične pojaseve. Učinak tog odeljenja prevazilazio je vojni značaj i, kako beleži Životić, spada u red najvažnijih državnih poslova.

Đeneralštabna putovanja

Važnu ulogu u obrazovanju oficirskog kora srpske vojske od 1903. do 1914. imala su đeneralštabna putovanja, na kojima su svake godine starešine i pripravnici na terenu rešavali taktičke i strategijske zadatke u slučaju napada na Srbiju. Najbolja rešenja tih zadataka su unošena u ratne planove. Takođe, kako bi se upoznali s iskustvima vodećih armija Evrope, srpski oficiri su mogli da konkurišu za pohađanje stranih đeneralštabnih akademija, pre svega ruske, italijanske i francuske. Osim toga, gotovo svaki mlađi oficir je slat na jednogodišnje stažiranje u Francusku.