Četvrtak, 19.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

„Nacionalno pomirenje” odlaže nove izbore

Социјалисти после консултација са председником Борисом Тадићем (Фото Фонет)

Do sada napravljeni kompromisi među političkim strankama pregovore o vladi doveli su do tačke posle koje je za većinu učesnika u tom procesu postalo vrlo rizično da se ne dogovore i odluče da izađu na nove izbore. Zato što su do sada napravljeni kompromisi među političkim strankama pokazali i to da je srpskim političarima mnogo lakše da se pomire nego da se namire.

Boris Tadić pre tri dana, pozivom na pomirenje između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, započeo je priču o nacionalnom pomirenju koju će, najviše sebe radi, morati da dovrši. Ne zato što će oni koji ne budu zaboravili na bivše sukobe „imati problem” sa njim, kako je to Tadić rekao na sednici Glavnog odbora DS-a, već zato što bi oni koji još nisu spremni da zaborave bivše sukobe na sledeće izbore mogli da izađu ljuti što su dozvolili da na prošlim budu uplašeni.

Iako je izazvao buru nezadovoljstva, posebno liberalne javnosti, izjavom da i demokrate i socijalisti „imaju svoj bol zbog izgubljenog predsednika”, Tadić je, mora se reći, započeo do sada najozbiljniji i najobimniji politički proces u Srbiji.

Nacionalno pomirenje na koje je pozvao, a za koje je do sada pozivnice podelio samo jednom delu Srbije, moći će da sprovede tek kada vrata otvori svima koji na njih budu hteli da uđu. Tek tada će sa sebe skinuti odgovornost za eventualni neuspeh pomirenja. I tek tada će njegova velikodušna izjava o bolu za dvojicom predsednika, koju su iz Liberalno-demokratske partije ocenili „skandaloznom” (Vesna Pešić), imati smisla.

Do tada, moraće da trpi kritike onih koji smatraju da izjednačavanje Đinđića i Miloševića nije na mestu. A njih ima čak i u njegovoj koaliciji Lista za evropsku Srbiju. Porediti bol za Đinđićem i bol za Miloševićem, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak (u emisiji Utisak nedelje) poredio je sa izjednačavanjem bola za nevinim žrtvama logora u Jasenovcu sa bolom za ustaškim pripadnicima streljanim u Blajburgu. Razlika je u tome što su jedni umrli nevini, a drugi baš i nisu.

Međutim, dobronamerna kritika živahnog Tadićevog govora na sednici GO DS ne sme izgubiti iz vida da je teško i zamisliti da je Tadić imao nameru da izjednačava ove dve istorijske ličnosti i da potre ovu razliku. Tadić je pre, reklo bi se, hteo da pokaže širinu i velikodušnost kakvu prema političkim neistomišljenicima iskazuju državnici velikog kalibra. Ova nespretna izjava pokazala je da na tome još treba da radi.

Ali ne samo to. Ta izjava pokazala je da je za pomirenje socijalista i demokrata potrebno nešto više od saglasnosti Glavnog odbora Demokratske stranke, kao što je za nacionalno pomirenje potrebno nešto veće društvo od onog koje čine socijalisti i demokrate.

Da je Tadić toga svestan priznao je onog trenutka kada je potegao Đinđića kao neupitno opravdanje za odluku da pravi savez sa socijalistima. Tadić je, da podsetimo, nedavno rekao da je i „u DS, koji je vodio Zoran Đinđić 1993. godine postojala ideja o formiranju zajedničke vlade”.

Predsednik DS je, očigledno, osetio potrebu da se opravda, a za opravdanje i pred svojim partijskim drugovima, ali i pred celom Srbijom, najbolje je da kaže da ne radi ništa što ne bi uradio i Đinđić. To što su nekadašnji Đinđićevi saradnici požurili da ga demantuju (Zoran Živković) i kažu da takvih ideja nikada nije bilo, dovoljan je dokaz da je Tadiću dobro opravdanje neophodno.

A ono bi posebno moglo da mu posluži u slučaju da savez sa socijalistima, ako ga bude, ne potraje dugo. Iako se već spekuliše da bi vlada ZES-a i SPS-a bila stabilna i izdržala četvorogodišnji mandat, ove procene „ljulja” prethodno iskustvo vlade DS-a i DSS-a. Teško je zaboraviti mučne tromesečne pregovore Tadića i Koštunice posle kojih je, uz veliki pritisak javnosti, ipak sklopljena koalicija kojoj se , takođe, davao dug rok trajanja. Naime, malo ko je pretpostavljao da će teško sklopljen dogovor tako lako da se razruši, pa opet bilo je upravo tako. Ta vlada nije potrajala ni godinu dana.

Sličnost se može tražiti i u činjenici da je Koštunica bez izbora mogao da napravi novu vladu sa radikalima, baš kao što to može i Dačić ukoliko dogovor sa demokratama „pukne”. Postoji promil šanse da bi se Dačić, u tom slučaju, kao i Koštunica, odlučio da ipak ide na nove izbore.

Najveća razlika između saveza Tadića i Koštunice i Tadića i Dačića biće ta da će Tadić sada morati da pravi kompromise zbog partije koja ima osam odsto glasova, a proteklih godinu dana ustupke je povremeno činio koaliciji DSS – NS koja je tada imala duplo više glasova.

Dragana Matović

---------------------------------------------------

Tadić „prepisuje” od Miloševića

Tadićeva izjava o tome da je „u DS koji je vodio Đinđić 1993. godine postojala ideja o formiranju zajedničke vlade „sa socijalistima prva je zvanična potvrda glasina koje poslednjih 15 godina zdušno demantuju skoro svi Đinđićevi saradnici. Odmah posle Tadićeve izjave to je uradio ponovo i bivši premijer Zoran Živković.

Naime, sam Đinđić nikada nije priznao da je pregovarao sa Miloševićem da uđe u zajedničku vladu posle decembarskih izbora 1993. godine. Đinđić je i u nekim intervjuima priznao da se više puta sastajao sa Miloševićem (govori se o desetak sastanaka), ali je u nekim intervjuima govorio da je na tim sastancima sa Miloševićem govorio isključivo o njegovom mirnom odlasku sa vlasti.

U oktobru iste godine dolazi do rascepa u demokratskoj stranci i smene Dragoljuba Mićunovića sa čela stranke. Smenjuje ga niko drugi do Zoran Đinđić, njegov „politički sin”. U to vreme javno se govorilo da je do smene Mićunovića, između ostalog, došlo i zbog razlike u stavu prema saradnji sa socijalistima – Mićunović je, naime, bio izričito protiv takve saradnje, a Đinđić je smatran „ofanzivcem” i pragmatičnim demokratom koji nema tako rigidne stavove kao njegov „politički otac”.   

Milošević se te 1993. godine nalazio u situaciji sličnoj Tadićevoj. Rešenje za kojim je Tadić posegao je zato vrlo slično onom Miloševićevom.

Milošević je tada u nemogućnosti da sastavi vladu ponudio dogovor opoziciji čiji su lideri, kako se govorilo, imali prevelike apetite za Miloševićev ukus. Lider SPS-a tada je primenio recept „zavadi pa vladaj”, i uspeo da „pocepa” opoziciju. Njemu su prišli Nova demokratija Dušana Mihajlovića i Slobodan Radulović i Radoje Đukić iz DS-a. Njihovu ulogu u „rimejku” tog filma za sada uspešno igra Dragan Marković Palma.

Komentari23
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.