Olimpijada nepovratno „okrnjena”

Kakva je sudbina 32. letnjih olimpijskih igara u Tokiju (24. jul – 9. avgust) trenutno niko ne može pouzdano da kaže, ali je izvesno da je olimpijada nepovratno okrnjena. Moderne olimpijske igre su još na svom početku (1896) zamišljene kao svečanost koja se organizuje na isteku svake olimpijade (tako se naziva period od četiri godine između igara), kada najbolje atlete na svetu dolaze u punoj snazi i pomeraju granice sporta. Normalno, u međuvremenu je krilatica „važno je učestvovati, a ne pobediti” (koja se često pogrešno pripisuje ocu modernih igara Pjeru de Kubertenu) ostala samo uspomena na romantična vremena, kada je šampionima na glavu stavljan maslinov venac, dok bi danas moglo da se kaže: „važno je i pobediti i zaraditi”!

Rešenost Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da što je moguće duže istrajava u svojoj nameri da se „igre održe po planu” (svečano otvaranje 24. jula) sasvim je razumljiva, i pored toga što se ne nazire globalno rešenje za koronavrus. Od vremena hladnog rata, kada su Amerika i Sovjetski Savez vodili dva međusobna bojkota, MOK nije bio suočen sa ovako teškim izazovom. U poslednjih sedam godina (Tokio izabran septembra 2013) uloženo je mnogo i truda i novca (samo zemlja domaćin blizu 13 milijardi dolara), a svako pomeranje dovelo bi ne samo do nezamislivih finansijskih posledica, već i do nezapamćenog haosa u kalendaru sportskih takmičenja. Organizatori se i dalje nadaju da može da se desi da virus u julu ne bude pretnja. Međutim, kakav bi to bio događaj, čak i da bude tako? Da li bi to zaista bilo nešto za pamćenje, onako kako smo navikli od najvećeg događaja na planeti?

I tu bi jedna druga čuvena olimpijska krilatica („brže, više, jače”) bila dovedena u pitanje, jer za rekorde su potrebni sportisti u svom najboljem psiho-fizičkom stanju, maksimalno motivisani i usredsređeni na svoje ciljeve.

Trenutno postoje tri scenarija – da se Olimpijske igre održe u zakazanom terminu, da se odlože za 2021. ili 2022. godinu (ima predloga i za jesen 2020), ili da se otkažu (najmanje realno, jer bi zadalo težak finansijski udarac i MOK-u i organizatorima iz Japana). Ako, na primer, čitavu stvar sagledamo iz ugla najboljeg sportiste sveta, Novaka Đokovića (krajem maja zagaziće u svoju 34. godinu), možemo da zaključimo da je on već na velikom gubitku. Tokio bi za njega trebalo da bude nešto posebno (čak i ako bude igrao u Parizu 2024, teško da će biti u ovakvoj formi), jer mu u karijeri nedostaje samo olimpijsko zlato. Prekid sezone ga je zaustavio u punom naletu, kad mu je sve išlo na ruku i nije se nazirao neko ko bi mogao da mu stane na put. Ovo mirovanje sigurno više ide na ruku njegovim rivalima, jer u svakoj „redovnoj situaciji” teško je naći rešenje za Đokovića. Ali, i svaki drugi sportista ima svoju priču…

PRVI FAKTOR: Olimpijske kvalifikacije. Virus je doveo do odlaganja kvalifikacija u mnogim sportovima (ukupno 33 na programu igara) i u nekim slučajevima ne vidi se kako će se odrediti svi putnici za Tokio. Tim pre što se u nekim zemljama najavljuje „pik” virusa za kraj proleća. Najava MOK-a da će naći način da obezbedi „fer kriterijume” ne daje garancije da će biti sportista koji neće biti zakinuti u novim obrascima kvalifikacija.

DRUGI FAKTOR: Zdravlje i forma sportista. Čak i da svaki učesnik Olimpijskih igara (za Tokio predviđeno 11.091 kvota) izađe netaknut iz ove pandemije (mada smo svedoci da su neki olimpijci zaraženi virusom, poput dvojice igrača Jute, Francuza Gobera i Amerikanca Mičela), nameće se pitanje: u kakvom bi psiho-fizičkom stanju dočekali takmičenje. Za veliku većinu sportista, Olimpijske igre su najveći izazov u karijeri (to nije slučaj sa fudbalom, tenisom, bejzbolom, golfom) i u toku jedne olimpijade sve podređuju tom cilju. Za svaku od četiri godine prave se posebni programi treninga i takmičenja, a forma se tempira tako da takmičar bude u najboljem stanju na samom događaju. Žrtve tog odricanja su i porodice sportista koji „žive u olimpijskom režimu”. Posebno je specifična olimpijska godina, kada kondicioni treneri kao alhemičari koriste razne veštine, tražeći idealne „formule” i pravu meru treninga i takmičenja da bi iz svojih učenika izvukli ono najbolje. Sada je taj dobro utabani put srušen, a malo je vremena za izgradnju novog. Mišići sportista su prizemljeni iz najvećeg napora, baš kao i njihova motivacija.

Treći faktor: Nova borilišta i aklimatizacija. Nepisano je pravilo da sportisti u mnogim sportovima na raznim takmičenjima koja prethode olimpijskim igrama isprobavaju nova borilišta, što im povećava izglede za dobar rezultat. Takvih takmičenja (svetski kupovi i slično) sada neće biti, zato što je sve otkazano zbog virusa. Da li će sportisti biti u stanju da otputuju u Japan desetak dana uoči takmičenja zbog aklimatizacije, ili će morati da putuju u minut do dvanaest, ukoliko neke kvalifikacije zagaze u jul…

Četvrti faktor: Bezbednost publike i učesnika. Prosek prodatih ulaznica na poslednje tri najveće smotre sporta (Peking 2008, London 2012, Rio 2016) iznosi oko sedam miliona. Računajući volontere (80.000) i sve učesnike Igara, u Tokio bi doputovali ljudi iz 205 zemalja, a trenutno je virus prisutan u više od 160 država. Da li je moguće da virus do jula sasvim iščezne, odnosno - kako će biti testirano nekoliko miliona gostiju pre ulaska u Japan…

PETI FAKTOR: Spektakl. Poslednjeg dana Olimpijskih igara svaki organizator s nestrpljenjem očekuje završnu reč predsednika MOK-a, u kojoj on obično ocenjuje čitav događaj. Tako je, recimo, Žak Rog rekao 2008. da je „Peking podigao lestvicu” (drugim rečima -najbolje olimpijske igre do tada), dok je Tomas Bah pre četiri godine u Rio de Žaneiru diplomatski izjavio: „Ovo su bile veličanstvene olimpijske igre u veličanstvenom gradu” (nije ih poredio sa prethodnim igrama, jer to ne bi bilo dobro za Rio!).

Kakvu bi ocenu mogao da dobije Tokio u trenutnim okolnostima? Jedno je sigurno, bile bi to netipične igre, okružene raznim izazovima i rizicima, koje bi – po svemu sudeći - lansirale mnoge neočekivane šampione.