Apsolutista koji je pažljivo gajio svoj kult ličnosti

Savršeno baratajući ženama, narodima i narodnostima, velikim silama, afričkim egzotičnim diktatorima, disidentima, pištoljem i strugom, Josip Broz Tito je, na dan kada je preminuo pre četiri decenije, nikada živahniji. Crveni nisu verovali u život posle života, ali Tita sve češće pominju, ritualno ga pozivaju da vaskrsne ili ga proklinju. Neki s nostalgijom, neki s patološkom mržnjom. Među poslednjima naročito se ističu njegova politička deca, kao i deca njihove dece. Presvukli su šinjele, oprali svoje biografije i uništili dosijee.

Osporavaju mu identitet, veličinu i ideju, ali je paradoksalno da je, od raspada njegove tvorevine, druge Jugoslavije, apsolutista koji je pažljivo gajio svoj kult ličnosti, tokom užasnih ratnih i tranzicionih godina – zar je već prošlo četrdeset – ostao ne samo balkanski, već globalni superstar.

Kako je jedan od heroja Drugog svetskog rata i lider pokreta nesvrstanih, čovek koji je jedini bio sposoban da Srbe i Hrvate drži u kozaračkom kolu više od tri decenije, a da oni u tom idiličnom, zatvorenom krugu jedni drugima ne odgrizu ruke, a potom postao jednako omražen i kod jednih i kod drugih, poprimio obrise tipičnog junaka popularne kulture?

Taložeći na sebe kontroverzu za kontroverzom, još od vremena kada je, kao austrougarski vojnik, ratovao protiv Srba u Velikom ratu, a potom u Moskvi postao perspektivni član Kominterne, počistio je svoje partijske drugove, neke cinkarenjem, neke metkom u čelo, nametnuvši se kao jedini igrač sposoban da konsoliduje Komunističku partiju Jugoslavije. U slobodno vreme zavodio je žene, jednako uspešno kao narodne mase, naročito Srbe.

Jovanka i Josip Broz u Politici 1969. godine (Fotodokumentacija Politike)

Nisu mu odolele ni 1937. godine, kada se s Ivom Lolom Ribarem pojavio u „Ruskom caru”, zalizane kose, u belom odelu i sa zlatnim prstenom. Bravar iz Kumrovca s manirima habzburškog grofa, bio je neobičan vođa radničkog pokreta: hedonista i manipulator, šarmer i vođa ustanka protiv nacista, komandant pobedničke Narodnooslobodilačke vojske, a zatim surovi revolucionar koji je uspostavio vlast ne libeći se da likvidira ideološke protivnike.

Ali, oreol heroja Drugog svetskog rata bio je njegov zaštitni oklop kojim je stvorio socijalističku Jugoslaviju. Na ovim ukletim i daleko širim prostranstvima teško da će se pojaviti takav političar koji savršeno razume odnose snaga u svetu. Sovjetima i Zapadu, novim arhineprijateljima, bila je potrebna tampon zona, eksteritorija koju će kontrolisati harizmatični vođa.

Titu verovatno nisu merili koeficijent inteligencije, ali bi aparat prikačen na njega verovatno eksplodirao. Mnogi će reći kako je on samo vojnik sreće i istorijskih okolnosti, ali kako objasniti da je hrvatski komunista tokom četvorogodišnjih ratnih operacija stvorio moćnu armiju i ideološki klub sastavljen od Koče Popovića, Peka Dapčevića, Milovana Đilasa, Leke Rankovića, Krcuna, Dobrice Ćosića, Moše Pijade, Vladimira Nazora, Miroslava Krleže? Ono što je ostalo enigma, da li je likvidirao Savu Kovačevića i Ivu Lolu Ribara, samo ga je još više, za života, od maršala pretvaralo u mit.

Ko bi drugi izašao neoštećen posle sukoba sa Staljinom kada se dogmatski kominternovac iznenada presvlači u poželjnog komunistu za Zapad, stvarajući surovi logor za otpadnike na Golom otoku? Naravno da Tito nije tražio od Amerikanaca da ga pozovu da doručkuje kroasane u Beloj kući, već je za globalnim kockarskim stolom maksimalno podigao ulog. Milijarde dolara zahvalnosti, naravno bespovratne, Tito ne troši na viski – već ga je imao dovoljno – već gradi industrijske centre i spoljnotrgovinske firme s mrežom ekspozitura širom sveta, u čijim predstavništvima rade jednako sposobni tehno-menadžeri i agenti moćnog obaveštajnog holdinga, spoljne obaveštajne službe.

S britanskom kraljicom Elizabetom Drugom na svečanom prijemu u Starom dvoru, oktobar 1972. godine (Foto Tanjug/Živorad Vučić)

Posle smrti Josifa Visarionoviča i dolaska na vlast Nikite Hruščova, Tito se miri sa Sovjetskim Savezom, ali ideja s Jalte o Jugoslaviji kao slobodnoj ekteritoriji ostaje, što je značilo da je Tito izabran za njenog doživotnog upravnika.

Osnivanjem Pokreta nesvrstanosti, on okuplja nekadašnje oslobođene kolonije po Africi i Aziji kako bi ih držao na dovoljnom odstojanju od Rusa, da bi Amerikanci ostali zadovoljni, ali i dovoljno daleko od Amerikanaca da mu drug Brežnjev ne uleti s tenkovima i prekine romantičnu idilu mekog socijalizma. Ali Tito se nije klatio na žici, već je plesao po njoj, ne libeći se da Brežnjeva, po tradiciji sovjetskih drugova, poljubi u usta, niti da u Beloj kući, kako pred Kenedijem, tako i pred Niksonom, ležerno zapali tompus i dune im u lice.

S učvršćenim položajem nesvrstanog Frenka Sinatre leve orijentacije, na unutrašnjem planu sprovodi eksperiment radničkog samoupravljanja, industrijalizacije zemlje i jačanja naučnih centara, uz svoju omiljenu zabavu – razvoj kinematografije. Kako je voleo vesterne gledao ih je zajedno s Batom Živojinovićem, njegovi ideološki spin doktori stvaraju specifični žanr – partizanske vesterne koji se danas svrstavaju u filmske klasike. Uostalom, pre neki dan su ponovo reprizirali „Partizansku eskadrilu”. 

Međutim, liberalni umetnici su nezadovoljni i stvaraju crni talas, filmski pravac koji eksplicitno kritikuje ne samo partizanske filmove, već i stanje u društvu. Iako neki od režisera postaju nepodobni, neki prognani, a neki zabranjeni, dva ključna filma – „Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića i „Skupljači perja” Saše Petrovića – doživljavaju svetsku slavu.

Lider SSSR-a Leonid Brežnjev i Josip Broz pozdravljaju narod na ulicama Beograda, septembar 1971. godine (Fotodokumentacija Politike)

Pavlović dobija „Zlatnu arenu” u Puli za najbolji film, iako potraga za srećom Džimija Barke u blatu siromašnih predgrađa, uz završnu scenu ubistva u seoskom klozetu, predstavlja jasnu aluziju na sliku tadašnje Jugoslavije. „Skupljači perja” dobijaju nagradu u Kanu, a filmski komiteti ga kandiduju za Oskara. Šta je znao Tito? Da je mnogo bolje da svoje najveće kritičare okiti nagradama i dodelio im vile, kako se ne bi osećali uskraćeno u svom kontrarevolucionarnom radu, što je bio slučaj s piscem i ocem srpske nacije Dobricom Ćosićem.

Dašak demokratije u kulturi pažljivo je kontrolisan kroz takozvanu veliku iluziju, što holivudske zvezde dovodi na Fest, a zatim na Brione. Nije li se Sofija Loren sunčala pored njega, a Robert de Niro, putujući Jugoslavijom, okopavao paradajz u blizini Niša?

Ali svaka vrsta velike pobune koja bi dovela u pitanje Titovu autoritarnost ugušena je surovo. Tako su šezdesetosmaši, poželevši crveniji univerzitet od Titove škole mišljenja i nešto više komunizma koji je u sebi potiskivao i sam maršal, postali propali hipici koji utapaju revolucionarnu tugu u kafanama, praćeni agentima Udbe ili Titovog omiljenog KOS-a, vojne obaveštajne. Valjda je zato Ljubiša Ristić postao tako veliki reditelj, sprovodeći pozorišnu revolucije koja večno teče. Naime, imao je čudan osećaj da mu je nečija buba u uhu.

S glumcem Kirkom Daglasom na Brdu kod Kranja (Foto Arhiv Muzeja 25. maj)

Da li je bratstvo i jedinstvo bilo lična Titova utopija ili strateški plan kojim je želeo da uništi Srbe, po staroj doktrini Kominterne? Možda je nagoveštaj te teze neobična smrt Slobodana Penezića Krcuna koga Srbi danas smatraju superherojem, iako je vodio operaciju hapšenja Draže Mihailovića, a Mihizu priznao da je isuviše dugo prao ruke u srpskoj krvi. Ili je stavljanje u kućni pritvor Leke Rankovića bilo završnica Titovog velikog plana? Ali nisu li upravo Srbi i njihovi kadrovi entuzijastički podržavali Tita, kako tokom NOB-a, tako i posle silnih privrednih reformi i partijskih kongresa i čistki?

Njegovom spektakularnom sahranom kao da je svet želeo da poruči da je s Titom umrla u Jugoslavija. I kao da je to, rastankom s Jovankom Broz, Srpkinjom iz Like, predosećao i on sam. To nije bila njegova, već nečija odluka, koja je simbolizovala kraj sna da narodi i narodnosti 35 godina mogu živeti zajedno, a da jedni drugima ne proveravaju krvnu grupu. Eksperimentu Jugoslavija, kao lepom mesto za život, istekao je rok trajanja.

Došli su prinudni izvršitelji. Titova politička deca učinila su sve da naredne generacije, naša deca, pomisle kako smo sve sanjali: crveni pasoš, vikendice i besplatne stanove, „Geneks” i Mikija Savićevića, „Energoinvest” i televizore EI „Niš”, „fiće” i „juga”, Novi Beograd, besplatna letovanja u fabričkim odmaralištima, „Višnju na Tašmajdanu”, IMT i „Zmaj”, „Prvu petoletku”, „Korni grupu” i „Indekse”, Lepu Lukić i Tomu Zdravkovića, Dragana Babića i „Kino oko”, „Neven” i „Opstanak”, Ričarda Bartona u „Sutjesci”, leviske u Trstu, Zanu Nimani i „Dodirni mi kolena”. Te uspomene moraju postati i ostati jeres kako bi se pomislilo da je ovakav život kakav živimo jedini moguć, a da je Tito sinonim za bezvredne spomenike od bronze, bačene u skladišta.

S glumicom Sofijom Loren i Jovankom Broz: jahta „Zvezda” (Fotodokumentacija Politike)

Njegovi unuci nisu pokupovali fabrike i postali tajkuni. Jovanka Broz je godinama živela u bedi, u kućnom pritvoru, kako ne bi progovorila o njemu, njoj i Jugoslaviji. Titova poslednja želja bila je da počiva u Beogradu, u gradu u kom je podigao ustanak protiv nacista i gde je živeo i vladao. Verovatno je bio sadista. Valjda je želeo da i mrtav podseća Srbe ko je kriv za njihovu sudbinu. Toliko je uništio ekonomiju SFRJ da je bila moćnija od Portugalije, Grčke, Irske i svih zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta kada su provirile iza gvozdene zavese.

Njegovi pioniri skinuli su crvene marame s vrata i stavili ih preko lica. Mrtav, nikome potreban, bio je idealan krivac za pakao koji je usledio. Zašto ga se onda sećamo? Možemo li ga zamisliti kako mu dolaze trećerazredne briselske birokrate ili zamenici pomoćnika državnog sekretara i uslovljavaju ga bilo čime? Kada bi ustao i to video, ponovo bi umro! Kinezi, uostalom, znaju zašto su kupili nekadašnju političku školu u Kumrovcu i čitavu okolinu.

Surovo šarmantan ili šarmantno surov bio je jedan od najvećih i najintrigantnijih političara epohe. Mrzeli ga, voleli ili bili ravnodušni pošteno je priznati: I posle Tita – niko!