Još ne verujem u sopstvenu biografiju

Zanimljivo je da mi izolacija ne smeta, kompozitori su često u izolaciji, jer je to jedini način da se posvete poslu, kaže nam Ana Sokolović, beogradska kompozitorka koja je svetsku karijeru ostvarila u Montrealu. U tom dalekom gradu naša umetnica je otvorila sva vrata i prozore svoje kreativnosti i stvorila bogat opus sa više od 70 dela, od solističkih do orkestarskih, potom muziku za operu, balet i film. Upravo završava komponovanje opere „The Old Fools” za Kanadsku opersku kompaniju, čija je premijera zakazana za 2022. Takođe uveliko radi na kompoziciji „Balkanalije”, koncert za harmoniku i orkestar. Reč je o narudžbini Jelene Milojević i Montreal simfonijskog orkestra i Viktorija simfonijskog orkestra za premijeru 2021.

Dobitnica je kanadskog muzičkog Oskara (Juno Award) za akapela operu „Wedding” („Svadba”) koja se izvodi na srpskom jeziku, osvojila je i nagradu „Dora Mavor Moore” za izvanrednu novu muziku/operu. Svojevremeno joj je Društvo savremene muzike Kvebeka, u okviru manifestacije „U čast kompozitorima”, priredilo više od stotinu koncerata širom Kanade, čime joj je ukazana čast bez presedana i od tada datira odrednica da je proglašena „nacionalnim blagom” Kvebeka.

Ana Sokolović je iz Srbije ponela obrazovanje stečeno kod Dušana Radića koji joj je otkrio značaj intuicije, a Zoran Erić važnost razmišljanja i plana. Kada se pre više od dve decenije preselila u Montreal, profesor Hose Evahelista, kod kog je magistrirala, naučio je da neguje svoju osobenost.

Boravak na drugom kontinentu nije nikakva smetnja da njena muzika živi intenzivno u našoj sredini. Nedavno smo čuli njenu kompoziciju u izvođenju Beogradske filharmonije, a slušali smo je i krajem prošle godine u interpretaciji kanadskog kvarteta „Molinari” u Kolarcu. Ana Sokolović smatra da muzika može svet da učini boljim. Obožava da stvara za scenu. Sarađivala je osim sa pozorišnim rediteljima i dramaturzima i sa čuvenom igračicom i koreografom Luizom Lekavalije.

Da li postoji neki instrument za koji do sada niste pisali i da li se bavite još nekim aktivnostima u ovom periodu zabranjenih kontakata?

Postoji, reč je o orguljama. Upravo ovih dana počinjem da radim na kompoziciji za orgulje prvi put. Narudžbinu sam dobila od Francuskog nacionalnog radija za Festival Presence 2021. za orguljaša Bernarda Fokrula. Drugi deo mojih aktivnosti u vezi je sa predavanjem na Univerzitetu u Montrealu. Ovde u Kanadi smo u boljoj poziciji nego kolege Evropljani jer nam se približio kraj školske godine (sredinom aprila). Časove dajemo onlajn i nama kompozitorima to ne predstavlja problem. Teže je izvođačima jer su časovi onlajn problematični, iako ne nemogući.

Kvartet „Molinari” gostovao je kod nas krajem prošle godine, u okviru evropske turneje, a i vi ste tada putovali sa njima. Bila je to prilika da slušamo jedno vaše neobično delo?

Reč je o gudačkom kvartetu „Commedia dell’ arte”. Svaki stav je inspirisan jednim od mnogobrojnih karaktera ovog pozorišnog žanra. Ideja mi je bila da napišem delo koje će moći da „raste” godinama. Do sada sam komponovala deset stavova – Doktor, Kolombina, Kapetan, Pantalone, Zani, Izabela, Rucante, Brigela, Sinjora i Inamorati – koji su proizvod narudžbine od tri različita kvarteta. Kako dolaze nove porudžbine tako broj stavova ličnosti može da raste. Zanimljivo je što dajem slobodu izvođačima da naprave izbor stavova kao i njihov redosled koji će izvoditi. Na primer, jedan gudački kvartet može da izabere Izabelu, Sinjoru i Pantalone i da ih u tom broju i redosledu odsvira na koncertu. Ta „formula” mi dozvoljava da svaki put čujem moju kompoziciju oživljenu na različit način, jer redosled slušanja čini čuda! A tematika dozvoljava izvođačima da rade sa drugim umetnostima, sa glumcima kao u pravoj komediji del’ arte, ali i sa baletom...

Da li često imate priliku da putujete i čujete reakcije publike? Kod nas ste bili na Kolarcu i gost tribine na temu „Novi zvučni prostor”. Koliko znači takva vrsta kontakta?

Ne događa se to često, ali svaki put volim da budem deo publike. Da vidim njenu reakciju ali i da čujem moju kompoziciju kao i ona. Verujte mi da sam sama svoj najokrutniji kritičar. Kad je reč o tribini koju pominjete, bila sam počastvovana, ali i oduševljena ozbiljnošću i organizacijom. Ne znam da li je jasno srpskoj sredini koliko je rad Zorice Premate, muzikologa, važan i nesvakidašnji. Njeni gosti su se ozbiljno pripremili, po najvišim svetskim standardima. Nadam se da će se tribina nastaviti i time pospešiti očuvanje naše kulture.

Kako biste opisali vašu karijeru u Kanadi? Koliko je bilo potrebno vremena da u toj sredini nađete svoje umetničko mesto, da li vam je neko u tome pomagao?

Najteže je govoriti o sebi. Ukratko rečeno, još ne verujem u sopstvenu biografiju. Došla sam u Kanadu kao mlada umetnica bez karijere u Srbiji. Sve je počelo u Kanadi već od studija i sve se vrlo brzo razvijalo: narudžbina, komponovanje, nagrada... Sada kada se osvrnem vidim da sam napisala više od 70 dela, od kompozicija za solo instrumente do opera. Najveća pomoć došla mi je upravo od kanadske publike, koja me ohrabrila da u svojoj muzici istražujem važnu nit koja dolazi upravo sa balkanskih prostora.

Da li lako komponujete, koje su vaše teme, šta biste izdvojili i otkud balet kao provokacija?

Ideje lako dolaze, ali za njihovu realizaciju treba dosta vremena. Dugo komponujem i stalno prerađujem svoja dela. Ne bih mogla nijednu kompoziciju da izdvojim, sve su moje i sve su bile napisane sa žarom. To je kao da imate puno dece pa vas pitaju koje vam je najdraže, a vi ih isto volite baš zbog njihovih razlika. Kompozicija za moderan balet je nešto što me zanima, kao što me scena privlači u svim svojim oblicima. Balet me inspiriše zbog pokreta i slobode u prostoru, kao i zbog svoje apstraktnosti.

Osvojili ste u svetu značajne nagrade. Koliko su vas one promenile, a koliko su uticale na karijeru koju imate?

Nagrade su uvek dobrodošle, jer pospešuju da verujemo da ono što radimo ima nekog smisla. Objektivno sam dobila puno priznanja i mogu reći da je to odlično za jednog stvaraoca: najpre nam se ego zadovolji, a kasnije shvatimo da naša lična stvaralačka misao doseže do publike. I nekako nam govori da smo na dobrom putu, što je nama najvažnije.