Pamtiću superheroje u potrazi za kvascem

„Vitamine Ce, De, i ako imate cink, molim vas... I da li biste mi objasnili kako ste u romanu Peščana hronika osmisli koncept zla koje vreba ispod novobeogradskih blokova još od Drugog svetskog rata”, bilo bi ovih dana netipično pitanje upućeno jednom magistru farmacije. Međutim, ako se u obzir uzme i to da je ovaj farmaceut ujedno i pisac fantastike, esejista, urednik časopisa i strip scenarista Pavle Zelić, onda je ovakvo obraćanje sasvim na mestu.

Onda bi na „bezbednoj razdaljini, uz svu potrebnu zaštitnu opremu”, sa tim sagovornikom mogla da se razvije priča o efektima krize izazvane novim virusom korona na ljudski duh, ali i o konkretnim lekovima koji bi mogli da je suzbiju. Evo šta povodom prvog pitanja misli Pavle Zelić:

– Iako su nas nebrojeni naučnofantastični i distopijski romani, filmovi, stripovi, TV serije i video-igre, pripremali za situaciju u kojoj smo bili u poslednje vreme, a u kojoj smo na neki način i dalje, čak i njihovim najvećim ljubiteljima teško je da prihvate poluapokaliptični simulakrum stvarnosti koji sada treba da preživimo kao čovečanstvo. Tu su sve do nedavno pusti gradovi i opustošene prodavnice, prazni frižideri i crne kese za tela pored bolnica u SAD, pacijenti sa vazdušnim akvarijumima na glavama, a sve to potcrtano crnohumornim klipovima i slikama koje svi dobijamo na mobilne uređaje, prosečno nekoliko tuceta po satu. Naravno da je bilo i biće bezbroj primera dobrote, čestitosti, altruizma pa i istinskog herojstva, jer ovakve situacije podstiču najpre ono dobro u ljudima, naročito ako ne dođe do pravog i kompletnog urušavanja društvenog uređenja.

Ono po čemu će on pamtiti dane karantina, jesu stanovnici skrivenih identiteta pod brendiranim ili improvizovanim maskama, u potrazi za suncem i kvascem, superheroji kada su uspešni u najbanalnijim dnevnim zadacima, ili progonjeni „maskirani osvetnici” u prekršaju. Sećaće se mera nametnute izolacije, koja je sve samo ne pravi karantin, jer smo je provodili frenetično listajući sajtove sa sve grozomornijim objavama.

– Ne treba zaboraviti, kada već poredimo kovid 19 propast sa Drugim svetskim ratom, da se i u toj globalnoj klanici makar poneki sport igrao, pa čak i u logorima smrti. Sada se za to prate fudbalske lige u Nikaragvi, Tadžikistanu i Burundiju, hokej u Belorusiji, ženska odbojka u Rusiji i azijski sportovi, pre svega radi klađenja. A za to vreme deca rastu... i uče – zapaža Zelić, dodajući da kultura postaje preko potrebni ventil na ekspres-loncima naših preopterećenih glava, bilo da se obnavlja štivo iz prašnjavih kućnih biblioteka, ili se otkrivaju nove serije za „bindžovanje”.

– Ni stvaraoci ne bi smeli da ne budu kreativni, pa se tako ja recimo pored redovnog i vanrednog farmaceutskog posla, poduhvatih pera to jest tastature, da napišem mini-serijal priča o smaku sveta. U međuvremenu će (ako ni zbog čega, a ono zbog profita), korporativno udružena ljudska civilizacija pronaći, kod jednog dela populacije prokaženu, vakcinu, koja će tek užarivati diskusije na društvenim mrežama, bar u narednih godinu dana, koliko je budemo čekali... Vera ili nevera u delovanje bilo kog medikamenta, takozvani placebo efekat, svakako je veoma bitna. Još su važnija moguća neželjena dejstva ovih proizvoda, kao i to kako će ta terapija konačno biti primenjena, kao voljna, ili nametnuta. Trenutno prenamenjeni lekovi poput antimalarika hlorokina imaju svoju ulogu, kao što će je neuporedivo više imati i vakcina, a pre svega kolektivni imunitet, te promišljene preporuke o distanci, zaštiti i čistoći – kaže Zelić, uz zaključak da sve ipak zavisi od perspektive iz koje se ovaj problem posmatra.