Odricanje od elitne kulture pad je u varvarstvo

Gotovo da nema evropske zemlje koja još u početku pandemije virusa korona nije usvojila dodatne mere i instrumente za pomoć nezavisnom umetničkom sektoru. Kod nas su zaposleni u javnom sektoru, zaštićeni neupitnim ličnim dohotkom, dok je najveći problem u vanrednim okolnostima i krizi upravo savremeno umetničko stvaralaštvo, zasnovano na honorarnom plaćanju, pod određenim ugovorom. Novi uslovi nametnuli su zabranu javnih okupljanja, festivali se nisu održavali, kao ni pozorišne predstave i koncerti, tržište umetničkih dela je obustavljeno, ni knjižare nisu radile...

Ovo naglašava Milena Dragićević Šešić, profesorka menadžmenta u kulturi i teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, šef Katedre Uneska za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, a povodom diskusije „Kultura posle virusa” u organizaciji Dorćol placa i Kreativne Srbije.

Navodeći primer nemačkog Saveta za kulturu, koji je još 11. marta, osnovao hitni fond za pomoć umetnicima, na federalnom, kao i na nivou svake od država – pokrajina i gradova, profesorka Dragićević Šešić ukazuje i na postupanje Malte, koja je pokrenula kurs novog finansijskog menadžmenta u kulturi, kako bi se bolje snašla u pomoći samostalnim umetnicima i producentima.

– U Evropi, kao i kod nas, povodom krize reagovala su različita umetnička udruženja, kako bi bili zaštićeni ne samo samostalni umetnici, što je status koji nije tako lako dobiti, već i oni privremeno angažovani. Moja najveća zamerka je što kod nas nije bilo konsultacija upravo sa tim reprezentativnim umetničkim udruženjima, kako bi bile utvrđene najugroženije oblasti. Debata tim povodom je izostala. Naš Nacionalni savet za kulturu, nezavisni, savetodavni, ne radi već godinama, tako da ni nemamo telo koje bi imalo legitimitet da daje javnu ocenu ovog stanja – smatra naša sagovornica.

Dok se kod nas martovski honorari isplaćuju u maju, primeri u svetu su sasvim drugačiji, a prema njenim rečima, tome svedoči i časopis „Unesko kurijer”, koji je dao glas ženama u kulturi, jer upravo one dobijaju manje plaćene ugovore, nemaju ušteđevinu i u težem su položaju od muškaraca. Kao jedan od najboljih primera profesorka Šešić navodi Veliku Britaniju, čija su pojedina pozorišta organizovala porudžbine za dramske pisce, uz avansnu isplatu novca, dok Tarnerova nagrada za savremenu umetnost neće biti dodeljena samo jednom, već će biti preobražena u stipendije za deset umetnika, kao vid podrške u okolnostima virusa korona.

Neke vlade idu i u detalje, menjajući zakone donošenjem različitih uredbi, kojima bi kriza bila ublažena za neke aktere kulturne scene. Tako je, kako kaže naša sagovornica, organizatorima, ali i posetiocima nekih otkazanih koncerata, olakšano vraćanje karata zamenom za vaučere, koje mogu da iskoriste do kraja godine. Švajcarci su podržali i amaterski umetnički sektor, koji je po prirodi volonterski, ali finese dozvoljavaju poštovanje stalnih saradnika koreografa, dirigenata... Flamanska vlada donela je odluke o odlaganju plaćanja taksa za kompanije, izdavače, za muzičku delatnost, u vreme krize, o jednokratnoj pomoći malim i srednjim kompanijama.

Kao specifičnost naše kulturne scene Milena Dragićević Šešić izdvaja solidarnost institucija i umetnika sa publikom, ali izostanak međusobne umetničke podrške u vidu fonda za pomoć najugroženijima, mada je bilo i tih predloga u nekim udruženjima.

– Vlasti zameram nedostatak saradnje, a najpre odsustvo komunikacije između ministarstava finansija i kulture. U Španiji su ta dva ministarstva donela paket mera za pomoć umetničkom sektoru. Zameram i nedostatak razgovora o tome kako pomoći kulturi. Naš parlament nije radio, ali mogla je da bude održana virtuelna debata o prioritetima zaštite, o nivelisanju honorara, o tome kako oživeti tržište. Kulturna politika vodi se na svim nivoima, ali je najveća odgovornost na državi. U gradskom Sekretarijatu za kulturu ukinut je već raspisani konkurs za sufinansiranje projekata, a da nisu obeštećene nevladine organizacije koje su konkurisale i sa po njih nekoliko. Novac koji je bio namenjen njima, preusmeren je na drugu stranu, odnosno dramskim umetnicima vezanim ugovorom, čime se stvara zla krv među umetnicima. Mi nemamo tradiciju filantropije – zaključuje Milena Dragićević Šešić.

Još jedan od učesnika pomenute tribine Gojko Božović, pisac i glavni urednik „Arhipelaga”, smatra da su pandemija virusa korona i vanredno stanje, koje je usledilo, potpuno promenili i javni život i kulturnu i umetničku scenu koja je preneta na internet i društvene mreže.

– Pozorišne predstave se već mesecima ne igraju, knjižare su poluprazne, književni festivali su odloženi za neizvesnu jesen, dok je tokom proleća otkazan čitav niz međunarodnih književnih sajmova, poput Londona, Lajpciga, Bolonje ili Pariza. Potpuno je neizvesno u ovom trenutku šta će još sve biti otkazano ili u najmanju ruku odloženo za neka druga vremena. Bez javnih događaja ne može se stvoriti kulturni život, niti pravo interesovanje za savremenu kulturu – kaže Božović.

Prema njegovom mišljenju digitalni svetovi su mogući kontekst kulture, ali ne mogu biti jedini, niti u ovom trenutku mogu biti zamena za pun kulturni i umetnički život. Naš sagovornik zapaža da je novu produkciju u izdavaštvu zamenila pandemija piraterije na internetu, specijalizovanim piratskim sajtovima i društvenim mrežama, čak i pojedinih javnih kulturnih institucija.

– Pred nama je velika i neizvesna borba za pažnju i predstavljanje vrhunske kulture. Ako je isključena iz javnosti, ona je suštinski ugrožena, ostavljena bez pravog života i prave podrške, može da preživljava, ali ne može da traje u svom ostvarenom uticaju. Tu dolazimo do uloge društva i države, koji se ne smeju odreći elitne kulture, jer bi to odricanje bilo najbrži put do pada u varvarstvo. Takvim odricanjem, njenim dodatnim marginalizovanjem, ugrožavaju se i kritičko mišljenje, sloboda mašte, pa i sam razvoj društva i njegovih ukupnih stvaralačkih sposobnosti – zaključuje Gojko Božović, uz napomenu da država ne sme pasivno i nezainteresovano da posmatra situaciju sa kreativnim sektorom.

Zoran Hamović, glavni urednik izdavačke kuće „Klio”, misli da je pogrešno usvajati ideju o tome da država treba da pomaže umetnicima zato što je upravo obrnuto – kultura je ta koja podupire državu, predstavljajući je u svetu na najlepši mogući način. Sada je, kako naglašava, došao trenutak kada je moguće pri Vladi Republike Srbije obrazovati fond sa novcem za pomoć umetnicima, kao što postoji Fond za nauku, a za nove vidove stvaralaštva. To je jedan od razloga tribine „Kultura posle virusa”. Hamović zapaža i ovo:

– Mnogo se govori o novim tehnologijama, ali za izdavaštvo su važni i tradicionalni vidovi komunikacije na tržištu. Tokom vanrednog stanja nestalo je tržište, nismo mogli da se približimo čitaocima, a neko je čak, želeći možda dobro, na internet besplatno pustio niz knjiga za koja su plaćena izdavačka, reprografska i autorska prava. Pri tome, Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu obustavljaju konkurse za finansiranje projekata, budžet je smanjen, tako da smo u bezizlaznoj situaciji. Kada nam se preporuči da učestvujemo na tržištu, onda od Ministarstva kulture očekujemo da to tržište i uredi.